Знаменити ученици

Александар Бојко

Aleksandar Bojko

Александар Бојко рођен је 7. априла 1896. године у Фочи, гје је његов отац, такође Александар, по занимању ''судски пристав'', доселио из Буковине крајем 19. вијека. Мајка Олга, рођена у Загребу, била је кћи тадашњег приједорског хотелијера Фрање Цимермана. Основну школу Бојко је завршио у Босанској Крупи, а четири разреда Реалне гимназије 1912. године у Бањој Луци.

Бојкова породица се 1908. године преселила у Бању Луку, а само годину дана касније Бојко је од оца добио фото-апарат, који је пронио кроз најбурнији дио свог живота и остао му вјеран све до смрти, августа 1969. године. Иако самоук, Бојко је одлично овладао тајнама фотографије, што му је и те како користило за вријеме Првог свјетског рата, који је провео као аустроугарски војник.

Својим фото-апаратом, који је, умјесто филма, користио стаклене плоче премазане фотоосјетљивом емулзијом, овај Бањолучанин снимио је изузетно богат опус фотографија, на којима је забиљежио страхоте Свјетског рата. Детаљи из великих битака, јуриши, предаси војника у рововима, олупине првих „аероплана“, лешеви расути по бојишту, војне параде, само су дио онога што је Александар Бојко снимио на неколико стотина ратних фотографија.

Недуго по завршетку Првог свјетског рата, за вријеме боравка у Загребу 1919. године, Бојко се ненадано нашао међу глумцима, одабраним за епизодне улоге у играном филму „Ковач распела“, аустријског режисера Хајнца Хануса (Heinz Hanus), сниманог у продукцији тек основаног „Југославија филма“. У овом остварењу главне улоге тумачили су Елга Бек (Elga Beck), Игњат Борштник и Јосип Павић, а као сниматељи потписали су се Јосип Хала и Људевит Шашек. Иако је Бојкова улога у „Ковачу распела“ била минорна, она је у њему пробудила жељу да се, заједно са „мртвим“, убудуће дружи и са „живим“ фотографијама. Ипак, на своју прву филмску камеру морао је да сачека још пуних 19 година – све до љета 1938. године – када је купио малу аматерску камеру „агфа мовекс 8“ (agfa movex 8).

У међувремену, завршио је београдску Краљевску уметничку школу 1927. године, чиме је стекао право да ради као ''наставник цртања и писања у основним, средњим, учитељским и занатским школама.'' Исте године запослио се као ''учитељ вјештина'' у новооснованој бањолучкој Учитељској школи. Касније је радио на Вишој педагошкој школи и у Гимназији.

Јесен 1963. године била је кобна за Александра Бојка, јер је – на основу лажне оптужбе – завршио на вишегодишњој робији у зеничком КП дому. Тешку судибину доживјеће и већина његових филмова, који су некако у исто вријеме нестали. Тешко болестан, Бојко је пуштен на слободу у љето 1968. Године. Годину касније, у августу 1969, умро је у Бањој Луци, у 74. години живота.