Срећно 117. генерацијо!

Матурска забава

Догађај број: 10
Једног дана, био је то све се чини 1. септембар давне 2015. године, скупило се тристотињак душа у здању бањалучке Гимназије. Нервозни, преплашени, поспани, неспремни, прешли смо праг црвених цигли и покушавали да нађемо своје крило и своју учионицу. Сада је већ најдраже лице било, било које што је угледано икада прије тога дана, неко познат у маси нових слика и прилика. Међутим, убрзо смо заборавили како је то било први пут сагледати трибине, све учионице, ону муку да се пронађе тоалет.. први одлазак у библиотеку и тешко питање: с ким провести велики одмор? Брзо се човјек навикне и на људе и на цигле и дочека неку нову генерацију која се чини смијешна зујећи кроз школу. Док смо се окренули, већ је било друго полугодиште другог разреда и нисмо уопште знали како смо дошли дотле. Већ је дошло вријеме да се прича о одласку на ИБ, да се професори распитују о факултетима, а ми? Ми смо и даље били негдје ни на небу ни на земљи, на љетном распусту између основне и средње школе. У сљедећем тренутку неки од нас су били одвојени, поново бачени међу нова и непозната лица, у учионицама у приземљу, док су неки остали у својим разредима већ стварајући погодну атмосферу за екскурзију. Откако смо кренули у средњу школу причало нам се о екскурзији, а ми никако да је дочекамо. И онда је и дошла и прошла и сада стоји као успомена, нисмо сигурни ни да ли се заправо десила или је била сан. Након тога већ смо били завршна година и покушавали смо да не слушамо приче „проћи ће док се окренеш“ и „најљепше је ђачко доба“, покушавали смо да се ријешимо обавеза и уживамо у данима који предстоје, али је онај дан кад смо схватили да је остало још само мјесец радних дана дошао пребрзо. Са једне стране жељели смо да се ријешимо тога што прије, да се отарасимо школских мука и коначно кренемо даље, али опет са друге стране нисмо могли да не сагледамо све што се томе противи. Шта кад завршимо? Свако иде својим путем, нема више сједења у школској клупи, нема више ни црвених цигли ни нервирања због реченице „ви сте гимназијалци“. Је ли нам дјетињство готово?
Све ово је прошло много брже него вријеме за које сам написала претходни пасус и све то нас је довело до суботе, 25. маја 2019. године, која се некада чинила толико далеко и недостижно. Мјесецима смо већ расправљали о тој матури и шта све треба припремити и како ћемо то урадити... и има ли ико осјећај да је већ прошла? Вјероватно смо провеле толико времена бирајући хаљине и вјероватно сте и ви провели много времена планирајући одговарајуће оригинално одијело, а да не спомињемо термине код фризера и шминкера... а сада ни не знамо којим чудом смо из парка стигли кући у недјељу. У суботу, након напорног дана пуног термина, окупили смо се у парку „Петар Кочић“ око 18.15 часова тражећи балоне са бројем нашег одјељења. Онда је наравно услиједило фотографисање са ужом породицом, па са теткама и бакама, пријатељима и професорима. Између осталог, и много нервирања што фотограф нема гдје да стане, што се људи гурају и што танке штикле запињу међу плочницима у парку. Срећом, брзо је прошао и тај дио па смо отрчали да се поредамо како бисмо обавили дефиле према Банском двору. Уз мало трчања и застајкивања, те извртања зглобова у штиклама, стигли смо на већ добро познато мјесто да поносно отпјевамо „Gaudeamus igitur“. Потом смо се, традиционално, заједно са ученицима Музичке школе „Владо Милошевић“ упутили ка својим столовима и удобно се смјестили. Почетак програма водили су ученици Анђела Диљевић и Филип Бештић, након чега су нас говорима поздравили директори Музичке школе и Гимназије. Убрзо су додијељене захвалнице и дипломе многобројним ученицима на основу њихових академских успјеха и ваннаставних активности, којима су промовисали школу. Након тога је услиједила дугоочекивана вечера и одлична музичка пратња од стране бенда Бојана Чикића, уз коју смо сви имали прилику да плешемо и уживамо.
Други дио програма водили су ученици Никола Грубиша и Ивана Шовљански, који су најавили такмичарски дио матурске вечери. Свако одјељење је имало свој видео представљања, укључујући и IV9 које га је снимило на лицу мјеста, чиме су се међусобно такмичили чији видео ће донијети торту и шампањац свом одјељењу. Након много дирљивих тренутака испуњених фотографијама, видеима и интерним шалама – једном рјечју успоменама, дошло је вријеме ишчекивања побједника. Врло брзо је жири (Управа школе) прогласио побједником одјељење IV2 професорице Бранке Кукић, које се представило у виду ТВ дневника. Кроз ове видео уратке имали смо прилику да сагледамо, појединачно као одјељења и заједнички као генерација, колико смо срасли заједно и колико важних животних момената међусобно дијелимо, а да тога нисмо ни свјесни. Остатак вечери је протекао у добром расположењу, поздрављању, плесу и весељу све док нас са сузама у очима разредници нису испратили на излазу из Банског двора. Је ли нам дјетињство готово? Нисам сигурна, али ми се чини као да је на измаку. Било како било, једна животна епоха звана та фамозна Гимназија је готова. Преживјели смо. Сви се сјећамо како су нам говорили да је претешко и питали нас шта ћемо послије са својим животом, али се искрено надам да се у овом тренутку нико не каје што је проживио овакво искуство. Не каже се безвезе „једном гимназијалац, увијек гимназијалац“, јер ћемо неке ствари из ове школе понијети са собом и носити дуго дуго након звјездане матурске вечери. Памтићемо и како нас је вријеме добро послужило и жалићемо што нисмо имали још који час српског језика или биологије, иако смо својевремено једва чекали да их се ријешимо. Част ми је била да претходне пуне четири године извјештавам о догађајима и новитетима у Гимназији, те самим тим ми је част што сам била члан школске новинарске секције. Овим путем желим да се захвалим школи на датим приликама, а нарочито проф. Данијели Штрбац која ме водила кроз ову секцију. Нашој генерацији од срца честитам и желим много среће и успјеха, а будућим генерацијама желим само да не журе. Свој посљедњи чланак завршићу ријечима: Gaudeamus igitur, iuvenes dum sumus!“
Софиа Миљатовић IB2
Постављено: 02.06.2019.
Назад на архив