Најбољи од најбољих генерације 2016-2020.

Иако је генерација 2016/2020. одлучила да ће школовање завршити без прославематуре као својеврсног испита зрелости и преласка у свијет одраслих, то нијеспријечило Управу школе да 22.6.2020. на први поглед необичан начин ода признање инагради најбоље ученике, који су својим резултатима показали да су упркос свимпотешкоћама, на које су својевремено наилазили, израсли у паметне, зреле ивриједне младе људе, који ће представљати будућност нашег друштва.

Догађај број: 106
Најбољи у својој генерацији, Страхиња Самарџија у националном и Анђела Маринковић у ИБ програму, доказ су да свако залагање и труд неизоставно морају довести до позитивних резултата. Међутим, ништа мање вриједни нису ни резултати ученика који су током све 4 године школовања постигли одличан успјех из свих предмета, поставши тако добитници дипломе "Вук Стефановић Караџић", међу којима су се нашли Софија Грујић, Ивана Врховац, Никола Гранолић, Ивана Маркић, Ана Јевђевић, Јована Рисојевић и Исидора Драгичевић. У програму међународне матуре издвојиле су се ученице Ирина Јефић, Марина Талић и Софија Штрбац,чији су успјеси такође крунисани заслуженим наградама. Поред ученика чији су успјеси у настави били награђени, вриједи споменути и оне без чијег доприноса мултимедијални аспект наше школе не би био на тако завидном нивоу и којима смо се увијек могли обратити за техничку подршку, а то су Ђорђе Шукало и Марко Гајић.
Наравно да успјех ових младих људи не би био могућ без њихових разредних старјешина и професора, који су им током школовања били безусловна подршка и на чије су се добронамјерне савјете увијек могли ослонити. Гимназија је испратила још једну генерацију младих људи који ће засигурно бити понос своје нације, а њена врата ће, како истиче и сама директорица, Вита Малешевић, и након завршетка школовања за њих увијек бити отворена.
Исидора Драгичевић, IV7
У наставку прочитајте писма ученика генерације.
Ипак ћу почети с јутром...
Септембар 2016. Гимназијско двориште препуно ученика, а ипак влада нека свечана тишина. Гледао сам сва та лица и питао се ко су међу њима моји будући другови. Срце ми је снажно куцало. Први утисак је и данас остао у сјећању. Гледао сам у школу и знао да стојим пред тврђавом која чуве тајне бивших гимназијалаца и у којој ћу пронаћи одговоре на многа питања. Преплавило ме је неко чудно осјећање. Одатле се сигурно не излази као исти човјек.
Гимназија је надмашила моја очекивања. Изашао сам послије четири године зрелији, пун самопоуздања које ми даје стечено знање. Драго ми је што сам био ученик ове школе, у којој сам провео незаборавне тренутке, стекао искрене пријатеље и упознао велике људе – моје професоре. Екскурзију ћу заувијек памтити, јер смо тада били најбезбрижнији. Дијелили смо сузе и радост. Мој разредни старјешина, професор Бојан Пажин, на свом првом задатку заслужио је златну медаљу. Од строгог професора математике постао је наш пријатељ и чувар наших тајни. Стоички је поднио наше лудорије.
Мјесто на овој страници мора наћи и мој учитељ, Братислав Дангубић, са којим сам направио прве кораке у стицању знања. Учио нас је свему, пјевао с нама, претварао се у дијете, али је истовремено у учионици владала беспријекорна дисциплина. Због њега сам заволио школу и постао одговоран. Хвала му што је био мој учитељ!
„Ако ми живот крила скрати и снег у оку почне да веје, знам, бар се нећу покајати што сам умео да се смејем.“ Мирослав Антић
Нека наша крила остану чврста и однесу нас до наших циљева, а осмијех, којег никад није недостајало, свуда носимо са собом!
Страхиња САМАРЏИЈА, IV 5
„Не бој се! Ниси сам! Има и других него ти који непознати од тебе живе твојим животом. И оно све што ти бје, чу и што сни гори у њима истим жаром, љепотом и чистотом.“
-Тин Ујевић, „Побратимство лица у свемиру“
Генерацијо, Готово је! Нећу да илуструјем наш први дан школе прије четири године, ни да евоцирам успомене на то како је било страшно и тешко на почетку, али како смо се временом сви лијепо снашли, много научили, и склопили вјечна пријатељства. Сви смо ми ипак то на свој начин доживјели, и ја свакако не бих досљедно описала средњошколске дане, како своје, тако ни свих ученика у овој генерацији. Не желим ни да приповиједам о томе како ће нам средња школа бити темељ на основу којег ћемо даље градити свој пут кроз живот и каријеру, јер ми то сви већ све знамо. Важност учења за нашу будућност, сложићете се, била је водиља сваког часа проведеног у учионицама Гимназије, гдје се у моментима чинило да смо за само још једну слабију оцјену или један ненајављен тест ближе одустајању од свега. Зато вам се овако обраћам, генерацијо, и узбуђено кажем: готово је!
Да сте ме прије четири године питали шта ћу радити у мају 2020. године, рекла бих вам, наравно, да ћу славити матуру у балској хаљини и пјевати Гаудеамус игитур испред Банског двора, на одушевљење својих пријатеља, професора, маме, тате, брата, тетке, стрине, баке, куме, кума, комшинице, и једног пса луталице. А ми, генерацијо, знамо како смо прославили матуру. Зато не желим много да замишљам ни шта нас све чека у будућности. Али како сам добила ту част да напишем ово писмо, мислим да је потребно да изразим неке своје жеље за нас мартовске матуранте, који смо у истој години уписали први разред Гимназије, и који смо од тад па до оног ненаданог 10. марта 2020. дијелили исте или бар сличне муке, наде, приче и путеве, били они у учионицама, холу школе, „иза црте“, или на улицама Барселоне. Супротно веома познатом цитату који каже да ми нисмо, цитирам, „само још једна цигла у зиду“, у нашем случају уз напомену да се мисли на црвену циглу, ја сматрам да ми у овом тренутку управо представљамо само то – још једну генерацију ученика Гимназије Бања Лука. Да, свима нам је субјективни осјећај био да ће нас неминовно она једна слабија оцјена, једно поломљено пријатељство, неугодна ситуација, или лектира од хиљаду страница довести до границе преламања и краја нашег живота, универзума, свега живог и неживог. Јер, ми смо се нашли у центру свега и нико нас не разумије и нема тог рјешења којем ми не можемо наћи проблем, и побогу, сви су против нас, мислимо ми, сви.
Међутим, како нам је професор физике објашњавао, универзум нема ни ивице ни центар, и стога наш просјек, наши успони и падови, те ми сами нисмо и не можемо бити центар универзума. Зато, ми нисмо усамљени, и свијет се неће урушити, чак ни због овог изненадног и необичног краја школе, чему свједоче овогодишњи матуранти широм планете с којима смо могли подијелити тај катастрофални осјећај да нам је одузето нешто незамјењиво. Нисмо сами ни у нашим интересовањима, медаљама, успјесима, неуспјесима, мислима, жељама, надама. Сви смо једнако стријемили ономе што је нама важно, и насупрот томе што се на неколико мјесеци све зауставило, ми ипак нисмо – матурирали смо, и наша прослава вриједна је једнаког дивљења као и она моја некадашња визија маја 2020. године.
Зато, генерацијо, сад за нас желим да нађемо неке нове околине, свако ону која њему припада, и да увијек знамо да сву срећу и невољу у животу с неким дијелимо. Желим да се осврнемо на ово средњошколско доба као на доба одрастања, изазова и искустава које смо дијелили једни с другима. И желим да то наставимо показивати као и до сад, кроз активности и пројекте којима помажемо једни другима, учимо једни о другима и пазимо једни на друге. Желим да стечено знање, чак и оно наизглед беспотребно – знате оне формуле које бисте могли у сну рецитовати али вам нису баш неопходне за преживљавање – баш таква знања, као и недоумице и снове, да носимо са собом кроз те нове средине. Желим да се са захвалношћу присјећамо својих професора, који су баш као и ми припадали једној генерацији једне средње школе; који су себе изградили; који су уз то изабрали и да постану градитељи, градитељи младих људи као што смо ми; који ће испратити сваку стару и упознати сваку нову генерацију с истим ентузијазмом и искром као да никад прије њих први дан школе ни матура нису постојали. Желим да се са захвалношћу присјећамо наших професора, јер су они ти несебични предавачи и учитељи којима искрено јесмо били и остаћемо посебни, као и сваки будући и прошли матуранти.
Генерацијо, готово је, и све почиње! Упркос свему, памтите, и мени ћете увијек бити посебни. У безивичном свемиру у Гимназији сам бар на кратко пронашла свој центар. Мени ће увијек бити безвременска моја четворка, моји „ајбијевци“, бус број један, екипа с Пецке. Сви ћемо се отиснути у свијет различито, а опет, живјећемо слично, знајући да за сваког има мјеста, и за оног ко одувијек зна свој пут, и за оног који тек треба га пронађе, чак и за оног који ће тај пут промијенити за неколико година. На крају, генерацијо, желим да храбро пођемо ка остварењу свих својих циљева, и да у овом неизвјесном времену које нас је снашло, као и у сваком будућем несигурном тренутку нашег живота, знамо да никад нисмо сами.
Ваша,
Анђела МАРИНКОВИЋ, ИБ
Постављено: 23.06.2020.
Назад на архив