Писмо генерације 2017-2021.


Догађај број: 631
ПИСМО ДРУГАРИМА ИЗ БЕОГРАДА
Прво бих вољела свима да пошаљем један виртуелан загрљај за који сматрам да нам је сада неопходан. Много је чудно обраћати се читавој једној генерацији, људима са којима дијелим толико тога заједничког, али који се међусобно у многоме и разликују. Шта је то што уопште чини једну генерацију? Сигурно више од године рођења, а она је случајна. Ми, ето, дијелимо то вријеме рођења. Међутим, ви сте у Београду, ја сам у Бањалуци. Сигурно бисмо у неким другим околностима били веома добри пријатељи, али нас дијели мјесто. Или да кажем „дели место“? И поред свега, имамо много заједничког. Почећу од неких сјећања из раног дјетињства.
Ми смо међу посљедњим генерацијама које су одрастале напољу. Играли смо се: жмире, гање, полицајаца и лопова и свега што је наша дјечија машта могла да смисли. Ми смо учили на сат према цртићима на Каналу Де, Минимаксу, послије вечере гледали смо Слагалицу, а прије доручка Телетабисе. Затим је дошао преокрет познат као основна школа. Дијелили смо муке разликовања Ч и Ћ, на коју страну иде кишобранчић код слова Ј, а на коју трбух код Б. А тек таблице множења и дијељења! Те вјежбанке свједочиле су многим сузама. Онда смо постали „велики“ и прешли смо код наставника. Осјећали смо се као прави научници јер сада изучавамо предмете: Историју, Биологију, Географију... Тада смо отишли и на екскурзију, обишли смо неке бање и манастире којима се не сјећамо ни имена, али памтимо шале и смицалице које смо тада проживјели. Затим је дошла и та фамозна мала матура, догађај када смо се први пут осјећали као мале даме и господа. Морали смо да истрпимо разна фотографисања, пољупце и загрљаје свих стрина и тетака, мрштећи се и негодујући, а заправо уживајући у пажњи и посебном осјећају да смо на једној животној раскрсници. Сваки растанак је тежак, па смо се и тада, са тугом у очима, опростили од другара и наставника и отишли смо у свијет непознатог. Тада смо се прегруписали, тако да је моја група пријатеља добила титулу гимназијалаца.
Сигурна сам да смо сви слушали разне приче о Гимназији, од родитеља, бака и дека, комшија и старијих другара. Још се сјећам начина на који ми се желудац увртао од нервозе сваки пут када бих на љето пред упис у нови разред прошла поред те зграде. И тада нас је живот ставио пред непознато. Сада када се осврнем, били смо смијешни тако преплашени, али смо убрзо схватили да се у Гимназији склапају пријатељства за читав живот. Заједно смо се увукли у свијет бескрајног испијања кафа у околини школе, шапутања да професор не чује, запомагања о томе како је латински мртав језик, питања о сврси синусне теореме или смислу Шредингерове мачке. Рађале су се прве љубави, преживљавала прва сломњена срца. Е онда се догодила Она...
Њено име је толико спомињано у медијима у посљедњих годину дана, и сигурна сам да нам је свима мука, тако да ћу узети себи за право да га изоставим. Пошаст која је уздрмала свијет није мимоишла ни нас. Посјетила је сваки дом, на овај или на онај начин, и одлучила да се ту дуго задржи. Овај непозван гост одузео нам је много, и желим да изразим искрено жаљење свима због њихових губитака, ма колико мали или велики они били. Оно што нам је свима одузето јесте преко годину дана гимназијског живота и све што тај живот обухвата. Нико од нас се није пријавио за бескрајно сједење испред рачунара, куцкање задаћа, остајање код куће, немогућност дружења са другарима. Међутим, једна ствар је нашој генерацији посебно одузета. Двије и по године, свјесно или несвјесно, радовали смо се догађају о којему смо чули на десетине анегдота: екскурзији. Правили смо распореде соба, куповали нове пиџаме, хаљине, шминку. Испланирали смо многе детаље, али смо оставили мјеста и за непланирано. А онда нам је све то муњевитом брзином одузето. Мислим да ће ово остати велика болна тачка нашој генерацији. Сада када нам је остало нешто мање од два мјесеца у овој школи, остаје нам да видимо шта ће се десити са нашом матуром, у нади да ће се и ове године у школи чути мелодични стихови: „Gaudeamus igitur“.
Сада се ближимо крају наше пловидбе бродом званим Гимназија. Наша ријека се овдје рачва на десетине путева. Неки од њих се никада неће укрстити. Неки се ипак преплићу. На нама је да истрајемо на свом путу. Не знамо шта нас чека у будућности, али наша је предност што се увијек можемо осврнути на прошлост, и са смијешком на лицу и дигнуте главе кренути даље. За нас ће ова пловидба оставити дубок траг. Брод звани Гимназија нас је довео до новог одредишта и извео нас је на прави пут. Сва његова професорска посада ће заувијек заузимати посебно мјесто у нашим срцима.
Соња Шуковић, IV2
Генерација: 2017/2021.
ЈУ Гимназија, Бања Лука
Постављено: 29.10.2021.