Лакоћа младости

Четири године средње школе су најупечатљивији период у одрастању и зрењу. Оне у себи сједињују јединствене догађаје и врло снажне доживљаје, који опредјељују наше животне токове.

Догађај број: 91
Та опредјељења су веома често пресудна, јер тада одабирамо професије, многи проналазе партнера за цио живот, заволе земљу која постаје дом, омиле ријеке и мостови којима се враћају. Дивна страна наших младих дана је лакоћа са којом се животна тежина носи. Најчешће се носи на крилима вјеровања у, прије свега, смисао постојања и у остваривање личних снова. Чудесност овог свијета је и у томе да ти снови могу веома, веома дуго да трају.
У то сам се увјерила често приликом сусрета са својим бившим ђацима. И након двадесет година, када се састанемо, гледају у мене оне исте устрептале дјечје очи у којима пламти сан младих дана, мало их је у којима је тај жар згаснуо и потопио се у терет свакодневице. Каква је то чудесна животна сила у човјеку!
Чини ми се она иста која, ових дана, снагом смијеха одгони страх и неизвјесност из виртуелних учионица и осамљених собичака. Врло брзо, послије и овог теста, у ком се провјерава степен трпељивости и саосјећајности свих нас, отићи ће још једна генерација да тражи свој пут, речено јасперсовски да се осмијели за скок у живот. Замишљам их у блиставој дворани (и надам се томе!), занесене и, у крајичку ока, помало сјетне, и захваљујем у себи на заједничким данима. У њима се одигравао сплет разноликих односа и ситуација; ја сам их учила глаголским временима и методичким приступима књижевном тексту, а они мене тананом усклађивању са струјом живота. А овај труд, да се кроз тримилиметарски отвор дужице саспе у мозак све то знање дато у лектирама, мени је враћен подстицањем да се равнам према оном што је значајније и смисленије од чисто узрочно-посљедичних релација. Та спонтаност њиховог утицаја глачала је груба мјеста у мени.
Учили сте ме да се правила игре могу промијенити сваког тренутка, и да моја тврдоглавост и ригидност, у сржи, произилазе из нереалног става да околности морају бити прилагођене мом суду, и у таквим проблем-ситуацијама ја сам била губитник. Учили сте ме да се приклањам ритму увијек нових токова, и онда су настајали наши најљепши тренуци, неухватљиви као сјенка, али дубоко урезани у срца. У тим слаповима радости и разумијевања све је било на свом мјесту, у дубоком складу и равнотежи. Тада се и наша интелигенција природно испољавала, без напетости и очекивања. Научили сте ме да те радости заузму просторе мога сјећања. Млади учитељи моји, и ви сте мени, несвјесно, понекад задавали тешке тестове. Да, да.
У њима је била сва тежина оних дана када смо били обузети љутњом, охолошћу, завишћу, и каткада сам падала на том тесту својим исхитреним реаговањем или превеликом удаљеношћу од сржи проблема, неразумијевањем. Благост ријечи и топлина доброг васпитања чиниле су да се у часку све окрене и настане посебна наука, алхемија увида. Најљепша метаноја у учионици живота.
Када се убрзо, сунчаног мајског дана, затворе платформе ваших нових учионица лаким ходом кренућемо према сјећањима, најдивнијим сјећањима, која су љековита у тешке дане на животним стазама.
професорица Славица Малић
Постављено: 21.03.2020.
Назад на архив