Наш посљедњи дан школе


Догађај број: 99
Дан у школи као и сваки други. Лектира, енглески, писмена из математике, замало суза, два кеца, понека петица и безброј пријатељстава и неоткривених љубави. Када јавише да наредних седмица не идемо у школу, били смо срећни, не зато што остајемо код куће већ што смо знали да нас клупе чекају. Међутим, виши идеали не познају ништа што је ситно и неважно као што су школски растанци, и ми остасмо без пјесме, плеса и свих малих свечаности којима смо се стрпљиво надали. Нисмо ни слутили да ће то бити дан који чак нећемо ни памтити као крај једног животног пута, који ће од нас исковати људе, понекад лоше, а понекад добре.
Када смо 1. септембра 2016. године збуњено ушли међу ове цигле, нисмо знали куда ће нас оне одвести и шта ћемо због њих постати. Док нас је обузимао страх и чудна радозналост, помало смо хрлили ка гомили промјена које су нас дочекале у добу младалачког превирања и изгубљености. Касније смо схватили, да су оне нама саме долазиле како смо све више расли. Нисмо се познавали. Истраживали смо и проучавали друге, а тиме смо највише разоткривали себе у, још нама, непознатим улогама. У учионици смо стварали своје свјетове, међутим све је то био један свемир нашег малог живота који смо, несвјесно, тако добро живјели.
Те 2017. године смо се већ помало навикли једни на друге и откривали смо мане и врлине које ће нас довести до неких стварних осјећања, лијепих или ружних, а сваких је било премало. Друга заједничка година чинила се као вјечност јер смо знали да до краја има много, а да је за нови почетак већ касно. Пристајали смо да се уклопимо у једну цјелину која је често, због наших различитости, испадала из оквира, схватајући да оквири уопште и не постоје јер су границе за нас биле одавно пређене. Било је добрих и оних других дана за које смо жељели да их се цигле не сјећају. Било је лоших тренутака, неопростивих грешака, и тужних погледа. А цигле су памтиле...
Сљедећа година је за сваког од нас била неки први пут. Крај се већ негдје назирао али смо безбрижно тумарали ходницима да их се довољно заситимо, понекад бјежећи јер су се чинили да су некада претјесни за наше мисли. Доживјели смо прве праве и лажне љубави, надајући се да су све оне биле праве. Доживјели смо прву Барселону и Ницу и доживјећемо их још много пута, али ће тај, гимназијски пут, остати само наш. Почели смо вољети и нечије мане, прихватати их као да су наше, али не трудећи се да их исправимо. Зато што смо знали да без њих, не би било ни овог пријатељства, а и цигле би остале празне и неисписане. Овако је свака од њих већ знала шта ко у себи носи. Добро смо научили докле треба и докле смијемо да идемо са нашим дјелима, иако су понекад ријечи превише говориле. Када бисмо ћутали, негдје у дубини смо се и кајали што смо своју себичност ставили испред туђих личности.
Деветнаесте године овог нашег новог вијека, у школи смо ушли као већ стасити и зрели. Нисмо се бојали новога, а нисмо међусобно презали да прикажемо својe најгоре и најбоље личности. Улоге смо добро уиграли, и сценарио који смо добили се полако почео емитовати. Сваки дан посљедње године је био испуњен посебним различитостима јер су сви осјећали тежину коју растанак носи. Међутим, планове за дуго очекивани мај нам је прекинуо невидљиви дух који је оставио ову генерацију без матурских дана. Прекинуо нам је моменте које нећемо препричавати својој дјеци. Нећемо их осјетити нити их се сјећати. Цигле нису памтиле...
Ако смо из ових клупа извукли нека највреднија пријатељства, сачуваћемо их од сваког карантина који нам будући духови буду захтјевали. Ако опет нисмо били те среће, живот ће нам касније дати оно што нам припада.
А до тада... "all in all, you’re just another brick in the wall."
Јелена Поповић IV7
Постављено: 13.05.2020.
Назад на архив