Гимназијалке побједнице литерарног конкурса у организацији Rotaract Club Banja Luka

2:0
Категорија: Гимназија
20. мај 2018. године

У уторак, 15. маја 2018. године у хотелу Босна одржана је додјела награда побједницима 7. литерарног конкурса у организацији Rotaract Club Banja Luka. Овогодишње побједнице су три ученице бањалучке Гимназије: Софиа Миљатовић, Миа Жабић и Ивана Сладојевић.

Slika

У уторак, 15.5.2018. године у Ротари сали хотела Босна, одржана је додјела награда за традиционални, седми по реду, Литерарни конкурс Rotaract club Banja Luka.

Конкурс је био отворен за све ученике средњих школа са бањалучке регије, а оно по чему је он значајан за нас јесте да су прве три награде отишле управо у руке наших ученица! Тачно мјесец дана прије додјеле награда, 15.04. завршила је пријава радова, и баш тог дана на мејл адресу Rotaract club-a Banja Luka пристигла су два литерарна рада која су однијела прве двије награде мјесец дана послије! Све у задњи час, али успјешно!

Три теме су биле понуђене: Прича о било чему, Буди паметан прави се луд и Маске. Стручни жири је био у саставу: мр Милица Плавшић; доцент на Филолошком факултету у Бањој Луци, др Емир Мухић и Данило Ковач, професор историје и латинског језика у бањалучкој Гимназији.

Жири напомиње да је пристигло много добрих радова, што их веома радује јер је приказ колико талената имамо у бањалучким средњим школама. Из тог разлога имају жељу да у наредном периоду прошире овај конкурс и на основне школе, те уведу још неке новине. Након додјеле награда услиједио је пријатан разговор о данашњој употреби српског језика и правописа, о погледу нас младих на друштво и проблеме у њему итд.

Како рекоше, нијансе су пресудиле и три изабране побједнице су:

3. мјесто – Ивана Сладојевић, {[лат]}ИИИ{[лат]}3

2. мјесто – Миа Жабић. {[лат]}ИИИ{[лат]}4

1. мјесто – Софиа Миљатовић, ИБ1

Ученице су награђене вриједним поклон-боновима у књижари „Култура“, што их је веома обрадовало. Поред овога, њихови радови су објављени на интернет порталу „Бука“, те их можете прочитати у наставку.

Све нас радује, како сам исход конкурса, тако и чињеница да овакви пројекти постоје. Представници Ротараракта кажу да ће се наставити трудити да младима обезбиједе што више оваквих могућности на којима се могу исказати и кроз које могу напредовати.

Ми се надамо да ће тако и бити и захваљујемо им се на датој прилици. Посљедње, али свакако не и мање важно: захваљујемо се менторима, професорицама српског језка и књижевности мр Бранки Кукић, Данијели Штрбац и Дуњи Илић.

Софиа Миљатовић, ИБ1

 Софиа Миљатовић: Маске, 1. мјесто

Када падну маске, падамо сви. Зашто? Зато што су маске извор живота. Звучи сулудо, бесмислено и прилично неприхватљиво, али зар мислиш да би друштва било да нема маски?

Колико би пријатељстава и „пријатељстава“ пропало, колико веза више не би постојало и колико пута бисмо сносили теже посљедице да се у неким тренуцима не домогнемо оне своје маске са лажним осмијехом, ставимо је на лице и преживимо. Да, преживимо. Да ли ти је сад мало јасније зашто су маске тако неопходне за егзистенцију? - рече она са подигнутим обрвама које су означавале љутњу, али истовремено је имала доброћудан израз лица, као и увијек.

- Па добро, али зашто онда увијек кажемо да треба да будемо искрени, да не треба да кријемо осјећања и тако даље?“, питам ја у потпуности збуњено.

- Зато што смо људи. Волимо да лажемо себе чак више него друге. Волимо да увјеравамо сами себе да смо фини, искрени, добронамјерни и честити... а то што смо јуче отпустили радника на правди бога или што смо данас погледали другу жену, док нас је наша чекала кући – нема везе. Чудно је то, знаш... можда си још премлада да схватиш како ствари функционишу на овој лопти. А можда је и боље тако, не треба још да знаш - како заврши реченицу, тако се окрену и загледа се у даљину кроз бијело прозорско окно које се налазило у углу наше кухиње. Мени и даље ништа није било јасно, сједила сам на кухињском столу, клатила се ногама и гледала како јој се очи сијају од вањске свјетлости.

- Је л' ти исто лажеш себе? - питам неколико секунди након што схватим да имамо исту боју косе.

Она се осмјехну, па каже - Мила моја, неко би вјероватно рекао да не треба ово да ти причам, да је лош утицај на тебе – али не могу лагати те твоје зелене оке. Тешка срца морам ти признати да лажем себе, и то врло често. Некад не могу признати да нисам била у праву и онда проналазим којекакве разлоге и изговоре за своје и туђе поступке...“

- А зашто мораш бити у праву? - прекидам је.

- Хм, добро питање заправо. Вјерујем да је зато што сам поносна и саможива да бих некоме препустила предност. Не могу да...

- А шта значи саможива? - опет је прекидам.

- То ти значи да носим своју маску и није ме брига за туђе маске.

- Мени сад и даље није јасно да ли су маске добре или не?

- Гледај то овако: ја имам шефа од којег ми зависи посао и плата. Ако се мом шефу не свиђа нешто што сам ја направила, а ја знам да сам то добро урадила најрадије бих му се успротивила. Али пошто бих тада вјероватно добила отказ, ја извучем насмијану маску из своје торбе и кажем: Добро, урадићу поново. И онда је та маска супер – јер мој шеф мисли да га ја подржавам, а ја и даље имам и живце и посао. Међутим, када дође чико са насмијаном маском, доброћудних очију и њежног гласа и ти повјерујеш да та маска заправо није маска и да је то његово стварно осјећање и мишљење, а на крају се испостави супротно... на крају се испостави да ти се испод те маске не смије, да те не гледа са љубављу и да би најрадије галамио на тебе све вријеме – то није добра маска. То је грозна маска! - рекла је са намрштеним изразом лица и повишеним тоном.

- Значи могу бирати добро насмијане и лоше насмијане маске?

- Како да ти ово објасним... све маске су лоше. Лоше су ако желиш да будеш добар човјек, али проблем је што је та синтагма 'добар човјек' постала веома релативна. Шта уопште значи бити добар човјек? Слиједити неке идеале морала, праведности, етике... али као такав тешко да можеш опстати. У данашњем свијету, ријетко можеш кога наћи да је искрен и праведан, јер су сви потплаћени, сви имају неке своје скривене циљеве, свако тражи неку корист. Из тог разлога је добро имати маску – заштитиш се да не будеш изигран, да не будеш рањив и самим тим избјегнеш да будеш повријеђен. Једино, у неком тренутку мораш да се запиташ да ли ти је читав живот лаж ако си све вријеме пред свима носио маску и правио се да си нешто што ниси само да би избјегао да мало патиш... мислим да је патити људски и да не можемо то избјећи у потпуности, јер ће нас сачекати кад-тад. Али не треба ни давати све од себе и трчати пред руду, тако да све док смо искрени сами са собом и знамо гдје нам маска почиње а гдје завршава – у реду је да се заштитимо - чинило се као да је то рекла поносно и онда ми се њежно осмјехнула. 

Ја тада своју мајку нисам разумјела, чинила ми се мало помахниталом – хтјела сам само да знам коју маску да изаберем за маскенбал и послије овог разговора, који ми се урезао дубоко у сјећање, била сам сасвим збуњена и нисам знала да ли треба да уопште носим маску, да ли треба да је мјерим да знам гдје почиње и завршава и да ли треба да марим за туђе маске. Срећом, данас, након толико година, схватам све што је хтјела рећи и носим неколико маски у торби, па се трудим да их што рјеђе извлачим – да не заборавим гдје почињу, а гдје завршавају.

За текст "Маске", ауторица Софиа Миљатовић, ученица 3. разреда бањалучке Гимназије (ИБ програм), освојила је прво мјесто на овогодишњем Литерарном конкурсу Ротаракт клуба Бања Лука.


Миа Жабић: Кокошињац, 2. мјесто

По секцијама