Матура 114.генерације бањолучке Гимназије

2:1
Категорија: Гимназија
2. јун 2018. године

У суботу, 26. маја 2018. године матурирала је још једна, овога пута 114. генерација бањолучких гимназијалаца и својом младошћу, љепотом и радошћу освијетлила град и помало тмурно предвечерје. Надамо се да ће својим радом и постигнућима једнако тако освјетљавати будућност свих нас.

Slika

Бањалука добија ново рухо у мајска предвечерја. Нека нова младост затитра њеним трговима и парковима. У парку  „Петар Кочић”, 26.5.2018., окупила се 114. генерација бањалучке Гимназије и, уз овације и задивљене погледе, упутила се ка Банском двору, гдје се традиционално организује матурска забава. Ове године Гимназија Бањалука изњедрила је преко 300 матураната, будућих професора, љекара, алпиниста, ботаничара, филозофа, писаца, физичара и многих других. Свака генерација има своју специфичност, своју боју и свој ритам. У име те специфичности слиједе

Хватачи снова

Кад смо, прије четири године, први пут упловили у наше клупе нисмо могли ни слутити какав је пут стајао пред нама. Пут пун пукотина и раздора, пун суза и разочарења, нових идеја и успјеха. Тешко је наћи праве ријечи којима би се описала ова бура, још и теже када још траје. Као што су се многе генерације прије нас питале како је најбоље почети нову причу, тако се и ми сада налазимо пред том одлуком. Можда је најбоље почети од краја, и новог почетка. Први кораци, њихов гласан звук, граја људи, и прве ријечи. Елементи који засебно немају великог значаја, али су некако за нас играли битну улогу при првом сусрету. Прво искушење је прошло, али је ипак остала жеља за новим. Лекције су се редале једна за другом, безбројне странице су се прелазиле са циљем да се постави основа за боље сутра.

Након што смо прошли ово море невоља и пребродили бројне провјере и бескрајне откуцаје сата, насукали смо се на хоризонт. Искрцали смо се у Шпанији, Италији, Француској, Америци и Швајцарској. Куд год је пошла наша птица ластавица оставила је зрно необоривог труда, слатки грохот и малу дозу љености. Идеје граде мостове, хране душу и слажу стихове. Тешко је не осврнути се на дуге звјездане ноћи које смо рукама насликали. Сваком цртом индивидуе и сваком шаром смо се супротстављали монотоности наших дана. Свака њежна ријеч, градација имена и незграпна опаска су била наша баштина и бунт. Пријатељи би се разишли у групе и голим леђима се излагали недаћама, критикама и звуковима сопственог језика. Као и други који су ишли Вуковим стопама, свако од њих је имао свој калуп, свој неосвојиви зид који је требало освојити са новом дозом лудила, заноса и радозналости. Као круна свих ових подухвата дошло је и матурско вече. Вече које је представља наш прелазак у свијет одраслих. Матуранти су засијали у новом свјетлу и поносно пјевали Гаудеамус. То је била ноћ младих папагаја, птица селица који су плесали у ритму ноћи и блиских додира. Уздигли су се до звијезда које су до тад само посматрали. Када би се сагледао читав овај вихор догађаја и притајеног бјеснила, човјек би био у искушењу да читаву ову дилему сакрије у ормар, покрије се скупим одијелом и хаљинама, и можда чак мало заборави на свијет око себе. Најлакше би било придружити се Сизифу и махнути дланом поричући све и једну ријеч коју смо изговорили док смо били међу црвеним циглама. Но ипак ми ћемо у тим ријечима живјети, укоричени као јунаци дјела којем се крај не назире. Прихватићемо оно што можемо, али нећемо заборавити оно што не можемо. То смо ми. А шта ћемо тек бити?

Милан Видовић IV1

По секцијама