Трагајуће „Тачке“

8:1
Категорија: Филозофска секција „Тачка“
26. фебруар 2019. године

Slika

Трагајуће „Тачке“

 „...рођење да би стекло пуну важност, тражи поново рођење...“(Брох, 1958: 42)

Да би се изнова родиле и стекле живот у бескрају „Тачке“ су и ове школске године поставиле проблем, среле се са ништа, нашле се у кругу вјечне потраге за истином. Начин на који су именовали своја питања говори да је њихов дух способан да води дијалог са стварношћу, да правилно ослови човјека разликујући га од ствари и оруђа. Кроз аналитику тих питања, њихову слојевиту структуру ('питано', 'упитано' и 'испитано'), прати се разлика у процесу тражења и налажења одговора, види се озбиљност и зрелост генерације, колико је присутна способност да невољи гледају у очи и да истовремено сазнају и дјелују што од њих тражи данашњица. Човјеков стваралачки, кретњама богати дух почео се излијевати у видљиву материју, створивши ''интелигентне машине'' и ту се преселила загонетка кретања, тајна истине, коју сви желе упознати. Јављају се питања да ли ће се мишљење уз помоћ ''великог човјека'' у који се смјестила задивљеност кружним кретањем на небу и у себи лишити благодети и проклетства слика као посљедице представљачког мишљења да би се било ближе оном неопходном свеобухватном? Не жели се истрчавати у оно досад 'неналажљиво' али трагачима се даје упута да истрајавају на путу. „Усталасан кружни ток питања увек ће само у земаљском наћи место где се затвара. Нема ни једног задатка без земаљске полазне тачке ни једног који не би земаљским корењем био везан за могућност свог решења“. (Брох, 1958: 95). И на крају још један приједлог прије читања ученичких радова и написаног осврта ученика Бојана Рамића да си читалац обезбиједи право расположење неопходно за боравак у двадесет првом вијеку, а то је 'суздржаност' - како би се чула тишина и из мира као највише сабраности кретања појавиле љубав и аскеза без којих нема божанског путовања ни љепоте и доброте. Јер само “ко воли тај је с ону страну своје границе“ написао је Брох..

 хттп://www.еновине.нет/секције/Филозофска/10/О%20проблемима.хтмл

Ментор секције: мр Горана Ђудуровић Праштало


Живот тече

 

 

Живот тече, али не као мисао. Заправо мисао не тече. Она само бива, непомерена, неугрожена, бива непрестано. Само њени канали, њени емисари, њене писмоноше, људи, теку и на крају увиру. Где? Зависи од самих мисли. Какву мисао преносимо, тамо увиремо. Човек често занемарује шта мисли, док је мисао та која га одређује, условљава, бруси или уништава. 

Живимо у таквом добу где човек дозвољава мисаоној нити свакакве природе пролаз кроз његово биће. Јадан какав јесте, помућен збрком надолазећих порука, није свестан опасности коју проузрокује. Мисао која није достојна човека, а узимајући у обзир њено „вечно“ трајање (човек умире, али мисао коју преноси остаје иза њега) за остатак човечанства и других писмоноша мисли и суштина овакво стање може постати веома смртоносно. Налазимо се у добу где је зло постало прихватљиво, а добро срамотно. Налазимо се у добу у којем се љубав гледа попреко, а пожуда са дивљењем. Налазимо се у добу које је пропраћено неискреношћу, а исправност схваћена са ужасом. Налазимо се у добу, које је уствари не-доба.

Сви квалитети које човека чине човеком, полако се повлаче и његово биће се сужава и деформише, и ако се овакав сурови пад настави, човек ће постати само љуштура онога што је био, или што је могао бити. Остају само ту и тамо, удаљење(мислим да треба удаљене) звезде, те сијајуће наде које могу пренети мисао која ће наново оплеменити ово усахло човечанство.

Какве то мисли култивишу ове писмоноше? Каква су то племенита зрнца истине која нам преносе, надајући се да ће нам помоћи?

Ево шта нам преноси Миа Жабић, из одељења ИВ4, о сродној души:

„Моја сродна душа треба да буде поштен, амбициозан, способан да воли и да буде вољен. Треба да зна да његова срећа зависи само од њега, да не чека неког другог да буде испуњен. Треба да буде храбар и вриједан, довољно стрпљив и толерантан. Треба да буде издржљив и да прође са мном све наше заједничке путеве.“

Наше писмоноше преносе мисли о љубави, искрености, вредностима које су нам стварно потребне. Појам сродне душе је потрага писмоноше за другим бићима која би његову поруку најискреније, уз мисао коју преноси, свим срцем и душом прихватили и присвојили као своју. Сродна душа је ипак нешто неразлучиво, нераспознатљиво, нечим за чим се вечно трага, а увек је ту, јер сродна душа не мора бити други писмоноша. Она може бити и сам извор мисли, та бесконачна непрегледност, непресушујући извор онога чега никад неће бити превише, а ни премало.

Неки то зову Богом. А ево једна мисао и о томе, опет од истог писмоноше:

„У мом телу не постоји једно мјесто гдје долази Бог. Бог прожима моје цијело биће и моју душу – а душа не представља један орган, на примјер срце, него читаву мене. Људи често потраже Бога у невољи, онда кад им је најтеже, али Бог је свеприсутан. Он је са нама сваког момента, у сваком дијелу нашег тијела, у сваком сегменту нашег бића, у сваком нашем покрету. Он је наш вјечити сапутник“.

Мисли као ова постају све ређе и ређе. Човечанство осиромашује из дана у дан. У данашњици, када неко спомене Бога, други му се подсмевају. Уроњени у своје незнање, учаурени у своју лажну концепцију себе, одбацују мисао која би могла променити свет. Појам Бога је данас табу. Зашто?

Изгледа да овај писмоноша има адекватан одговор:

„Највећи проблем данашњице јесте бомбардовање информацијама. То бомбардовање потиче од рођења, а присутно је читав живот. Узмимо за примјер путовање од куће до посла једног, просјечног човјека. До посла ће му најмање 5 реклама привући пажњу и дати му информације које му нису потребне. У суштини нису проблем информације, него истинитост тих информација. Проблем је што се не придаје важност ономе „на једно уђе, а на друго изађе“.“ – Андреј Пилиповић, ИВ9

Недостатак свесности! Какве ми то мисли примамо? Неважно је одакле долазе, важно је да ли их писмоноше примају! Човек има једно што други немају, а то је избор, слободу деловања. Као људи, можемо обуздавати и просијавати мисли које нам долазе. Човека, затрпаног свим и свачим у овом „напредном“ добу, вуку невидљиве силе пропасти ка дубинама егзистенције, ка свим мрачним кутцима овог универзума, а његов задатак је да се одупире. Лако је ићи низводно, ићи са гомилом задојеном мислима недостојним човека, али је задатак сваке нове генерације, младих, носиоца живота и самог човечанства да иду узводно. Ићи узводно, јер што човек више иде узводно, мисли које му долазе постају све племенитије за њега.

Писмоноше се морају дићи на ноге! У бој са самим собом! Јер ако нећемо ми, ко ће? Иако кроз прогресију времена падамо све ниже и ниже и човекова (де)еволуција се наставља, постоје бисери у мору мисли који су достојни да нас воде и да нам заставе држе високо! Такви су писмоноше ратници и такви треба да буду. Наша генерација, узбуктала на расцепу времена, између непрегледних могућности које нам се пружају, између прошлости и будућности треба да одлучи, да хоће да води остале око себе у реинкарнацију човечанства какво оно треба да буде. Зато што никад човечанство, никад људски род није био суочен са оваквим могућностима, са оваквим изборима, које воде или ка суноврату у понор Времена и Бивања или ка узвишенијим висинама, бивству које је само нама понуђено. Писмоноше треба да одлуче, јер од њих зависи све.

 

Бојан Рамић, ИВ5

По секцијама