Само Србин стварно снева

20:6
Категорија: Репортаже
29. фебруар 2012. године

Ма како апсурдно звучало, амерички сан је јава! Ипак, посјетиоцу из било којег дијела свијета, а нарочито из наше балканске недођије, све изгледа некако полустварно, баш као сан. И Бијела кућа, чије тарабе, рекоше нам, даноноћно чувају снајперисти са оближњих зграда и разне друге нишанџије са неба и из сателита. Кад смо код неба и сателита, као сан изгледа и Национални музеј ваздухопловства и свемирског истраживања у коме је видљиво све оно што је доскора било невидљиво; у њему су разне летеће направе изложене као какве лимене или гумене бедевије.

Slika

Вјерници свих земаља, уједините се!

Као сан изгледа и Национална галерија у којој се требате мало штипнути када вас иза ћошка „сачека“ Ван Гогов „Аутопортрет“ или Давидов „Наполеон“. Као да сањате, учиниће вам се и кад се нађете испред китњастог Конгреса, зграде са два лица. Симболично, рекли би неки. Посебно нестварно, као каква „поткресана“ готичка катедрала, изгледа наднационална црква, какву само Амери знају сочинити: заједничка богомоља свима вјерујућим – и Јеврејима и хришћанима свих фела и муслиманима и будистима! Свима који се богу моле!!!

Зевс из Кентакија

И кичасти споменик америчким војницима из Вијетнамског и других ратова, и то све „по кључу“ – у средини бијелац, лијево црнац, пардон, Афроамериканац, а десно Латинос, са пушчетинама у рукама – изледа као јефтин сан. И Линколнов меморијал, са шеснаестим америчким предсједником као Зевсом у пријестолу, дјелује нестварно. Не знамо за љепоту, али смо сигурни да би колосалности овог храма, нарочито његовим дорским стубовима, и Фидија позавидио. Дорски стубови у Новом свијету!? Није ли то сан? Уосталом, управо на врху степеништа овог меморијала – баш на мјесту гдје је ономад знаменити борац за права црнаца стајао – можете, угравиране у плочник, прочитати чувене ријечи Мартина Лутера Кинга: „I have a dream“.

(Об)јава?

Све то иоле обавјештени намјерник могао је очекивати. Много од тога гледао је на разним екранима, по књижуринама и шареним часописима. И колико год сањао тај сан, све вријеме му је јасно да је то јава. Да то постоји, управо ту, пред њим, да му се остварио сан да то сад осмотри сопственим очињим видом. Међутим, нешто ни у сну није могао очекивати: да ће шетајући једног сунчаног недјељног јутра вашингтонском Авенијом Масечусетс, у бетонираном плочнику угледати исписан – крст са четири оцила. Да: КРСТ СА ЧЕТИРИ „С“ !!!

Откуд у Авенији Масечусетс, на броју 1221, четири „С“??? По свој прилици, биљег је направио наш човјек, грађевински радник који је и бетонирао плочник. Али, шта га је то натјерало да хиљадама километара од отачаства исписује тај симбол? Можда пословични српски инат? Можда га је „чиф“, неки Латинос, који је прије њега крочио у обећану земљу, грдио да забушава, па је наш умјетник на брзину мистријом заравнао бетон и кришом, неком гранчицом на површини исписао само њему разумљиву поруку? Можда се незнаном јунаку ове приче баш тог тренутка указао дух неког древног претка, фрескописца, који му је заповидио да у свјежем бетону испише то знамење? Можда му се на трен учинило да бетонира порту обновљене цркве у свом селу? Можда...? Можда је, ипак, све то само сан?

Зоран Пејашиновић

По секцијама