Кочићу с љубављу

19:0
Категорија: Литерарна секција ,,Питагора“
6. март 2012. године

Заблистала је роса на влатима траве, прхнула птица и зањихала грану. Сунце се осмијехнуло уснулом Змијању вјетрић топао и благ провлачи се вјешто и чешља косе бреза. Негдје у даљини чује се звук оштрења косе. Падају први откоси, а њихов мирис се мијеша са свјежим јутром.

Slika

На ливади пред свима козбаша обара прве откосе, мирише трава, а птице пјесмом прате његов корак. Снажни Змијањци, препланулог лица и мишица, прате га у стопу. Пријатно одзвања звук док момци оштре косе и испуњава груди. Марушка доноси прву јутарњу кафу и доручак. Хода грациозно, уздигнуте главе, низ њено витко тијело таласа слап косе жуте као зрело жито. Модротрњинасте очи кажу да је она самосвјесна млада жена коју ће срце да одведе до правог мужа. Неће се изгубити у магли, данас је све другачије. Изнад куће Босанчића омладио се Вуков гај. Сва стабла су витка и уредно подсјечена. Сијечемо их и правимо колијевке за малу Српчад, куће, мостове, намјештај. Правимо наше гусле које ће да чувају традицију и обичаје. Тамо на пространим пашњацима пасу крда говеда, овце се нижу као перле на огрлицу, а из торова се чују јагањци и ждребад која једва чекају да буду пуштена мајкама. Опет неки нови Реља Кнежевић управља великим имањем и породичном задругом. Он је стамен као планине око Змијања, и честит. Бере Давид златножуте клипове кукуруза и трпа их у свој амбар. Јазавца више нема и он је схватио да је ово наше док још увијек многи не схватају. Напаса Лујо свог Јаблана и гоји га. Зна Лујо да је Јаблан најјачи бик на мејдану. Јаблан је у сваком окршају побједник. Његова побједничка рика преноси се са Змијања, преко Мањаче, до Козаре, Борја, Озрена, Јахорине...

Ех, кад би могао књижевниче, да отвориш очи и видиш нашу Републику Српску како сија у слободи. Успављује бака Вида свог унука Петра и прича му о нашој историји. Прича о нашим страдањима, о Лазару, Милошу, Сави, Тесли, Пупину, Десанки,Бранку...  у углу собе  виси окачен о зид стручак босиљка који шири свој пријатан мирис. Миришу суве шљиве и дуње, мирише тамјан и воштаница. Змијање мирише на дјевојке, на бакину погачу која је најљепша од наше пшенице. Мирише на тамјан из Гомионице која је сваком светковином пуна народа. Људи недјељом иду заједно у цркву, пале свијеће за своје умрле претке, који су се борили да њихова дјеца живе у слободној држави. Пружају поглед према нашој браћи у Србију и рањеном Косову. Пружају поглед према истоку откуд сунце излази. И ја се молим Богу за свој народ, за његову срећу и слогу.

Остварио се твој сан о слободи у коју младост ове земље уложи себе за срећан ход домовини. Наши преци и јунаци живе у цвијећу што цвјета, у изворима, у пјесмама , у нама. Поносна сам што сам Српкиња, што припадам честитом, малом и храбром народу. Знам да би се обрадовао кад би још једном видио како твоје Змијање тоне у безбрижан сан, кад би дахнуо топао вечерњи зрак помијешан са мирисом покошене траве и слободе. Кад би видио српску младост која се школује и својим радом и знањем изграђује државу. У ђачким клупама сједи по хиљаду ученима и студената. Најбољи међу њима примају стипендију која носи твоје име.

Милујем погледом Змијање, волим те добре и племените људе из чијих  грла често одјекује крајишка пјесма.

Јелена Дерајић, III7          

По секцијама