Јаје и температура

9:1
Категорија: Литерарно-новинарска секција „Орфеј“
26. март 2012. године

Јесте ли икада покушали да покуцате о своју главу, са циљем да видите да ли ће вам се, можда, из ње неко јавити? И да ли сте примјетили да звук који тада чујете, чујете и када куцнете два три пута неким јајетом о радну површину, прије него оно пукне и ви му са слашћу разорите нутрину? Када од њега остане само празна и преполовљена љуска, то више није ни налик јајету. То је олупина. Не кажу, ваљда, без разлога, да је човјек без свог мишљења само пола човјека. Ево шта ми је то јаје, док је хватало посљедње дашке живота и док се из тужних остатака љуске ширила нека чудна топлота, испричало о себи и својој судбини...

Slika

Бити другачији од осталих значајна је ствар у сваком погледу, а у свијету јаја, то је нарочита привилегија и част. Већина јаја свој животни вијек проведе чамећи у фрижидеру, на вјечно истој температури, уживајући у свом нераду. Била сам запрепаштена када сам чула да се многи од њих не помјерају чак ни у кругу фрижидера. Раније, док су јаја још имала идеје, било је много занимљивије у њиховом свијету. Тада би, ако ништа, а оно бар навече, када нема опасности да их неко узнемирава, излазили из својих кутија и правили забаве са осталим становницима фрижидера. Данас, те идеје им не долазе чак ни у сну.

Наш јунак био је, за сваку похвалу, ипак мало другачији. Још као дјетенце, показивало је своју изузетну радозналост и било понос родитеља. Веома несташно и живахно, ово јаје се није дало смести у својим намјерама и старији су имали муке са њим.  Било је то једно домишљато јаје, чијих се сталних питања и упитних, знања жељних погледа, нису могли отарасити. Када је мало одрасло, јаје се показа одлично и у школи. Сви предмети ишли су му подједнако од руке, а нарочито је вољело физику и математику. Могло је сједити по неколико сати рјешавајући различите задатке и загонетке. Једном је тако, иако ни његовим најближима није било јасно зашто, провело скоро цијели дан у фрижидеру пред лампицом. Тек када је задихано и врело од узбуђења дотрчало до њих са свеском пуном једначина, схватили су да је пронашло разлог њима неразумног сталног паљења и гашења свјетла у фрижидеру. Били су поносни, што, ето, и њихов свијет има једног таквог умног представника и свјетлу будућу наду.

На свим такмичењима из физике било је убједљиво прво и није било ни најмање сумње у то шта је његов будући позив. Али управо тада, када су сви осим њега разматрали његову будућност, почеше да се дешавају чудне ствари. Пролазећи једном приликом кроз школски ходник, и примјетивши тек тада, први пут, задивљене и љубоморне погледе који су га пратили, јаје некако осјети као да расте. Као да постаје огромно и важно, из њему до тада незнаног разлога. Постаде свјесно себе и својих вјештина и помисли на трен како му у читавом том ходнику, па и даље, нема никога равног . Од тада, настаде пометња у њему. И даље је било најбољи ђак, и даље је учило, али је осјећало како сада у том његовом учењу постоји и нешто помало механичко и неприродно. Није се више замарало загонеткама, нити сложеним и компликованим мислима. Радило је све по шаблонима, у убјеђењу да нема никог, бар не у том свијету, ко ће га надмашити и побједити. Ни скоро такмичење из физике, није будило страх у њему. Нека нејасна хладноћа све му се више ширила по тијелу.

И сам дан тог такмичења био је хладан. Сунце се лагано помаљало кроз облаке, али није успјевало да загрије Земљу. Тешко и буновно, јаје је једва устало, тетурајући полако кроз мрак. „ Хајде да и то једном завршимо!“, бјеше прва помисао када са великом муком напусти свој кревет. Трема за њега није постојала. Док се споро и нерасположено пењало кроз школу, чуло је разговор неколико професора. Причали су управо о времену и о томе како температура тих дана варира од разреда до разреда. Заиста, у његовом разреду, било је мало хладније него иначе, али према њему, то није био претјеран разлог за бригу. Чуло је и како спомињу неке друге учионице, у којима је било много топлије. Та су одјељења професори хвалили и истицали поједине ученике. Јаје се на то само презриво насмија. „Какве небулозе!“,помисли оно.

Ушавши у учионицу, у којој је још једном требало да се докаже, јаје угледа свакакве, до тада невиђене прилике. Друга јаја, која су га окруживала, била су му тек летимично позната и то га још више убједи да ће ово бити кратак посао. У учионици је било невјероватно топло. Премда није осјећало бојазан, јаје поче да се презнојава и осјети да му оваква, узаврела атмосфера само одвраћа мисли.

На зиду је стајао велики сат, чије су казаљке непримјетно откуцавале. Јаје узе туђу оловку и започе са тестом. У исто вријеме, и десетак других глава погнуше се над својим радовима.

Као што је и очекивало, тест је на самом почетку био смијешан. Јаје се подругљиво осмјехивало у себи, растући све више. Мисли су му биле гласне и одзвањале су му у глави. Прешавши скоро пола теста, оно изненада погледа на часовник и видје да је прошло већ сат времена! Заиста, кад прије? Тада се усмјери ка посљедња три задатка, срећан што има још сат да их полако рјешава. Међутим, већ на првом од њих, наиђе на неочекиван проблем. Када је прочитало текст, схвати да до сада није ни чуло за такву врсту задатака. Покуша да га ријеши оном својом старом методом, али резултат који је добијао никако није одговарао правом рјешењу. Очито, нека физичка величина морала је недостајати, као што је и њему у глави недостајао начин како да је нађе. Помало већ очајно, пребаци се на други задатак, мислећи како ће њега можда прије ријешити. Али ни ту није било успјеха. Тако заврши и трећи покушај. Помало грозничаво, стаде да се окреће око себе. Сви су други пискарали и радили, као да савршено добро знају оно до чега он не може да дође. Његови прастари шаблони овдје просто нису функционисали.  Први пут примјети онај сат на зиду, а његово му се куцање учини као страховито и пуно стрепње.Чинило му се да казаљке сваким сљедећим откуцајем узимају по један дио њега и бацају негдје у бескрај. Узалуд се трудило; успјело је ријешити два задатка, али трећи је био као нека неосвојива сфинга. У међувремену, откуца и други час и јаје спусти оловку, тешку као камен, док се са њега у слаповима сливао зној.

***

Резултате није требало дуго чекати. Заиста, јаје није било прво, не, јаје је овога пута било треће! Нимало изненађено, али поприлично горко и бијесно гледало је у ту листу пред собом. Другови су га изазивали, а један од оних професора од јутрос такође се испојави негдје у тој гужви.

„Професоре, наш Тесла омашио је овог пута!“, рече један јајетов пријатељ.

„А ја сам знао да ће неко из оног разреда гдје је увијек тако топло, данас сигурно побједити! Тако вруће! Наравно, не мислим да...“, одврати професор, гледајући у нашег главног лика, али оно се већ бјеше љутито, на пети, окренуло и отишло у другом смјеру.

„Да, то су ти страшни математичари! Вруће! Бесмислице!“, мрмљало је јаје за себе, не осјећајући толико љубомору, колико страшан губитак и грижњу савјести. И као да је било нешто само у њему, што је изазвало и покренуло сву ту трагикомедију.

Излазећи из школе на већ спаран и сунчан дан, у мозгу му сину, као ватромет у ноћи: период осцилаторног кола.

***

И од тада, јаје никада више себи није допустило му се деси то што му се тада чинило као огромна ствар. Опет се вратило својим старим занимацијама, загонеткама и експериментима, али је овај ожиљак још дуго носило као опомену. Постало је славан физичар, чије име и данас величају у свијету јаја, због бројних изума и открића до којих је дошло. А она ситуација једног суботњег дана очигледно је била гранична и оно што је јаје научило тада, примјењивало је у свом животу све до његовог краја.

До оног трена када се топло предало пуцању љуске и пристало да се помјеша са осталим састојцима мог будућег колача.

Ко зна? Можда управо из парчета ове торте, проговори једном нека мисао јајета, па макар то био и сам период осцилаторног кола! 

Илустрације: Маја Бојић
Аутор текста: Милица Ристић

По секцијама