Писмо из јаме

17:0
Категорија: Литерарно-новинарска секција „Орфеј“
14. мај 2012. године

Шесту годину за редом Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“ у сарадњи са Републичким педагошким заводом и Институтом Јасеновац из Њујорка спроводи конкурс за најбоље ликовне и литерарне радове. Ове године, 22. априла, отворена је изложба ученичких ликовних радова, а на истом мјесту била је организована и додјела награда за најбоље литерарне и ликовне радове у категорији средњих и основних школа. Литерарни радови су писани на тему „Страдање и сјећање на жртве концентрационог логора Јасеновац“, а међу награђеним налази се и рад ученика трећег разреда бањалучке Гимназије, Милоша Петковића, који је освојио треће мјесто. Награде су уручили министар за просвјету и културу, Антон Касиповић, и директорка републичког педагошког завода, Мира Грбић.

Slika
Драги мој Незнанче,

Папир на који наслањам своју мршаву руку и ова дрхтава и крива слова урезана на њему, сигуран сам, биће посљедње што сам у свом кратком животу видио. Овај крајњи атом моје тешке борбе дајем управо теби. Теби који сада гледаш сунце и кишу, дугу и море. Теби који живиш, једеш и пијеш, плачеш и смијеш се. Пишем теби јер ти си једини за којег сигурно знам да је још жив. Моји сви су већ одавно убијени. Мајку и оца ми одведоше једног кишног јутра. Извукли су их из магазе док су хранили пилиће, вукли их сатима по блату и камењу и распоредили их у различите секторе у логору. Ми смо остали сами. Најстарији брат, сека, мало дојенче, и ја.

Брат нас једне ноћи пољуби и побјеже за партизанима. Након неколико дана наиђе усташки вод на челу са неким старим окорјелим црнокошуљашем. Запалише нам кућу а нас одведоше са собом. Након вишесатног табанања, примијетих издалека неколико кула и жељезну ограду. Унутрашњост логора  само се назирала јер је пшеница кроз коју су нас водили била веома висока. Приближавајући се логору, осјетио сам како све око мене почиње губити смисао. Необјашњив, продорни бијес који тјера зној на чело и врат, и дуготрајни страх који и даље држи прикованог уз четири црне униформе са којих падају капи смрти као капи влаге са хладног зида. Улаз је био направљен од камена са великим полулуком у средини, а сама унутрашњост испреплетена жицом која је била заоштрена на дијеловима. Ово ме подсјетило на улаз у неку атинску грађевину чију сам слику, руком нацртану, видио у старој енциклопедији која је лежала под очевим креветом. По мени, велике ту разлике није било осим што је грчки улаз одисао животом, док је усташки улаз одисао смрћу.

Већ је неко вријеме прошло како сам овдје. Некако се још и дочека ноћ која помало сакрије тугу и смрад, упали мјесец и звијезде, па се увјериш да нешто лијепо још постоји. Дан је најтежи. Највише ме погађају бебе, њихов крик и очајнички позив у помоћ. Слине, измет и крвави дијелови тијела тих невиних створења која су тек осјетила почетак живота, а већ данас или сутра их чека крај. Јуче их је умрло неколико. Била су тако мирна, спокојна и намирена лежећи на земљи док се рој длакавих мува спремао за гозбу. Неки моји вршњаци велику муку муче са глађу. На једног дјечака, онако мало ситнијег, нахватала се нека крвава рана која се шири па кад не дираш сврби, а кад почешеш боли. Његовог брата, јадника, једно јутро пробуди паклена бол у трбуху и цријевима, а онм не знајући шта да ради, поче се грчити и савијати. Одједном, тргну му на уста крв и преплави га цијелог. Направише се два круга око мртвог тијела. Један од локве крви коју несретник избаци, а други  од нас дјеце која је блиједих лица гледала призор са дрхтавим кољенима и сузама у очима.

Јутрос баш, пробуди ме вика једног усташе који је стајао крај каменог бунара из којег смо узимали воду. Намргођеног мртвачког лица , са очима увученим у дупље, казао нам је грубим нејасним гласом ,,Радујте се, деришта нејака, данас ћете напунити стомаке!“, онда се онако, са мржњом у очима, насмија и напусти округ. Велика се ту граја направила око малог жељезног казана чија је унутрашњост крчкала и пуцкетала под запаљеним дијеловима напуштене бараке. Помислио сам да су и ови црнокошуљаши мало омекшали гледајући све грозне призоре, па су одлучили да нас мало поврате у живот. Али узалуд. У казану, поред свег замишљеног меса, кромпира, зачина и мириса кували су се само остаци тикве, кора краставаца и лубеница. Без соли, без хљеба, без ичега. Само остаци. Нисмо имали избора. Појести, па још мало преживјети или умријети. У сваком случају полагано умиреш, само је питање кад и у ком облику. Видиш, ја ипак нисам поставио своју чинију тамо, нисам могао јести.

Питаш се како сам преживио? Имао сам среће да једног јутра у смјени страже угледам нерођену тетку која је била на другој страни ограде. Она ме поздрави и стави ми у руку комад печене свињске коже и мали замотуљак соли. То сам чувао као своје очи на глави јер да су људи видјели, сигурно бих остао без свега. А можда и без живота. На дан кад су нам наредили да скинемо одјећу и прскали нас јаким воденим топом рушећи нас као што дијете на вашару лоптом руши мале лимене чуњеве, изгубих и старе очеве ципеле. Како је одјећа била на хрпи, након прскања сви су похитали како би себи обезбиједили примарни огртач и утоплили се. Хладне су ноћи, хладан сам и ја. Нешто ме чини хладним а то исто ме и боли. Осјећам бол свих ових људи који цвиле крвави и изгажени ђавољом чизмом. Затворени у тору, као овце које окружене чопором гладних вукова блејећи иду на клање. Без праве ријечи, без гласа, без подизања главе или побуне. Само уздаси и страх. Небо је постало ужарено, мјесец се црвени а земља је хладна, прекривена лешевима и колонијама ситних црвених мрава. Ја стојим између и замишљам пут који ће ме испрва бацити на земљу, поклонити ме мравима а онда ме винути у небо гдје ћу опет видјети звијезде и мјесец онако како треба. Сваким даном нас је мање. Извршење наше казне, казне зато што смо живи, врши се на једном оближњем пољу гдје су ископане јаме. Ту, пред јамом, добродошлицу жели џелат који своју карту за доњи свијет урезује сјекиром, каменом или ножем. Након тога си напокон слободан.

Друже мој, живи са срећом и буди са Богом. Воли своје најдраже, одрастај и стари и носи ову муку са собом за живота свога. Јер, ако ти живиш, живи и оно у теби, а са тим живимо и ми. Кажи и другима да знају, подигни нам споменик, сјећај се и пробај осјећати онако како смо ми осјећали. Проћи ће много времена и срџбе више неће бити. Немој мрзити, опрости! Опрости, али никад не заборави!

Збогом,
Твој другар.

Аутор награђеног текста: Милош Петковић, III11

По секцијама