Од Рекавица до Париза

3:0
Категорија: Књижевни подневак
5. јун 2012. године

Освета је зло које нагриза душу као рђа гвожђе. (М. Орловић) У читаоници наше школе, у уторак 5. јуна 2012, одржан је још један значајан Књижевни подневак, на којем је представљен роман „Крв на флаути“ познатог новинара и књижевника Михајла Орловића. Аутор је овај роман посветио страдању своје породице и свога народа, а повод за његову објаву је и двадесетогодишњица стварања Републике Српске, тако да ће бити одржано управо двадесет промоција – „од Рекавица до Париза“, како је рекао аутор. О вриједности овог романа говорили су професори: Бранка Шпирић и Живко Малешевић.

Slika

Књижевни подневак пропратили су професори и ученици наше школе. Њих је поздравила професорица Бранка Шпирић и захвалила им што су се и овај пут показали као вјерна публика на књижевним сусретима. Она је подсјетила публику на значајни рад Михајла Орловића у документарним завичајним емисијама, али и на његов књижевни рад. Након тога, ученице II5: Ранка Марчета, Александра Срдић и Богдана Топић, упознале су публику са његовим романом прочитавши неколико одломака.

Роман „Крв на флаути“ је свједочанство, документ о једном времену које је оставило неизбрисив траг у скорашњој прошлости нашег народа. То вријеме је рат, овај посљедњи што је задесио српски народ.

На такву тему романа упућује наслов који, како је истакла професорица Шпирић, дочарава два супротстављена свијета: свијет зла – ужас, ратна збивања, ратне страхоте и свијет добра – свијет музике, умјетности и слободе; то је свијет флауте. Флаута, симбол љепоте, полета, слободе, љубави и човјечности, изгледа оскрнављена, рањена, обесвећена, унижена и повријеђена. Звуци флауте провлаче се кроз свих тринаест поглавља и управо ти звуци тријумфују над нечовјештвом и опаким избезумљеним умом.

Главна јунакиња романа, Косара, своју освету за умореног оца остварује милозвучјем флауте. Флаута у овом роману преживљава све и свједочи свим кобним догађајима, који као да се неизбјежно кроз историју понављају; Косарин дјед је у Другом свјетском рату свирао на рубу јаме у коју су бацане несрећне душе и у коју је сам бачен, Косарин отац је пред своју смрт свирао свиту од седам игара и, на крају, Косара свира на флаути да би избјегла смрт од убице свог оца.

Аутор је ријечима свезнајућег приповједача испричао страдање појединца – лично, али и стадање народа – колективно. Ипак, двије зараћене стране не посматра као добру и лошу страну, већ он посматра „људе“ и „нељуде“ унутар тих страна. Он осуђује сваки подивљали ум који се иживљава на невином и незаштићеном човјеку, али осуђује и освету, и то љепотом и мирноћом ријечи младог монаха: „У космосу и на Земљи постоји хармонија, а све ради живота. Освета је ствар виших сила, душа убијеног и убице кад-тад ће се наћи горе, на оном свијету, а оне ће извршити поравнање. Ватра се не гаси ватром; гдје је очајање, ту нема живота.“

Професорица Шпирић рекла је да се аутор при писању свог романа послужио и усменим предањима: легендама (попут легенде о Милици осветници и легенде о Косарином имену) и народнима вјеровањима (попут птице која злогласно кликће изнад куће, или мотивā: кише, сна, пада фотографије са зида, који се увијек јављају као злослутно предсказање).

Професор Живко Малешевић је казао да је рат велика несрећа за човјечанство, а срећа за литературу. Из таквог парадокса произишла је и судбина једне избјегличке породице из Сплита, коју је аутор уоквирио у свој роман. Професор Малешевић је подсјетио да је аутор професијом новинара дошао до видео-записа на којем је забиљежено мучење Косариног оца. Он је рекао да је то реалистичко-натуралистички интониран роман, послије којег читалац остаје ипак тужан, јер је фактографско-фотографским причањем описано нечовјештво, убијање, крађа и мучење. Нагласио је да је у служби таквог причања и стил: једноставан, са кратким и јасним реченицама, без уљепшавања и изражајног претјеривања. Стога је и радња динамична, тече без застајкивања с циљем да се исприча све и да се искаже унутрашњи човјеков немир.

То је роман о жени-хероју, која своју љубав према оцу претвара у херојство. Она се на свом путу осветнице преображава у хришћанку која прашта и то је моменат којим је аутор изразио свој антиратни став и управо то је поента романа: праштање, али ипак поштовање, односно незаборављање прошлости – закључио је професор Малешевић.

Након критичких осврта на роман, аутор Михајло Орловић је пренио публици своја запажања и искуства књижевника. Рекао је да у својим дјелима увијек полази од истинитих догађаја цитирајући Ерика Фаја да: истинити догађаји писцу служе као уточиште, сигурност за лакше писање. Ипак, присјетио се и Платонове реченице да: све писце треба протјерати из Грчке, јер не треба да подражавају стварност, већ треба да дају слободу својој машти. Публици је одао и своју тајну да проживљава све оно што преживљавају и његови ликови и да због тога крāј сваког романа доживљава као олакшање, али и као муку пред почетак писања новог. Он је рекао како му је искуство новинара помогло у књижевности, јер оно ствара радне навике које помажу књижевном стварању. На крају Подневка читаоцима је наговијестио још три кратка романа.

Књижевни подневак се завршио препоруком да публика прочита роман који, заиста, по тематици и књижевноумјетничким мјерилима завређује пажњу.

По секцијама