Поезија експеримента и неоавангарде

14:0
Категорија: Књижевни подневак
14. децембар 2012. године

Гост бањолучке Гимназије, 10. децембра, у понедељак, био је пјесник, драмски писац и преводилац, те директор и умјетнички директор Дјечијег позоришта Републике Српске, Предраг Бјелошевић. Сусрет са овим умјетником водио је професор српског језика и књижевности, Живко Малешевић.

Slika

Још један у низу успјешно одржаних књижевних подневака трајао је два школска часа. Пријатној атмосфери у читаоници наше школе допринијели су присутни ученици одјељења: III3 и III6, заједно са професорима и директором.

Након што смо упознати са биографијом Предрага Бјелошевића, који је између осталог објавио многа поетска и прозна дјела попут „Горка слад“, 1977; „Лице са затиљка“, 1979; „Il linguagio del silenzio“ (изабране пјесме на италијанском), Напуљ, 1982; „Решетка и сан“, 1985; „Из међупростора“, 1987; „Говор, тишина“, 1995; „Водена кошуља, 1996 (Изабране пјесме); „У страху од свјетлости“, 2001; „Le Rž“, 2002, Париз (изабране пјесме на француском); „Сјенка и свод“, 2005; „Рз Брзотрз и чачкалица Софија“, 1990; „Тужни принц“, 2000; „Тачка на излезу“, 2009; те „Приче из Брклбрлка“, 2009. и „У шетњи без главе“, 2010.

Неке од пјесама су читали ученици Александра Срдић, Милица Домузин и Никола Топић.

Потом је о књижевном стваралаштву нашег уваженог госта говорио проф. Живко Малешевић који на самом почетку казује како нам се при тумачењу савремене поезије првенстевно намеће питање: „Шта је поезија данас и која је то њена улога?“ Да би у данашње вријеме поезија била поезија, она мора да буде оригинална, те да говори на неки посебан начин, својствен само себи самој. Управо у томе и јесте чар поезије Предрага Бјелошевића, јер он, како и сам тврди, своју пјесничку авантуру осмишља у томе да је јединствен и независан у односу на било кога другог. Свјестан чињенице да је умјетност поезије у језику, Бјелошевић акценат ставља на гласове и ритмичку симулацију звука, па можемо примјетити честе оксимороне и синестезије, чиме изражава аутоиронију и диже тензије током самог читања његових дјела.

О потреби да се ритмом нешто оствари, свој говор почео је и Предраг Бјелошевић. Он сматра да сваки глас носи свој карактер. За себе каже да је пјесник који не пише на основу традиције, него је контра свега универзалног, па због тога води вјечиту борбу с временом, али и са ријечима српскога језика, због чега често не може тачно да изрази оно што осјећа и мисли. Своју поезију описује као „од рођења до смрти човјека“. Суштина свега чим се Бјелошевић бави јесте пронаћи начин на који дише, јер то је оно што га води кроз живот, па он налаже: „Пишем како дишем“.

За сами крај, он нам поручује да ништа није немогуће ако то довољно желимо, те је воља најбитнији фактор нашег дјелања. Стога, јасном поруком „Не губите наду, имајте вјеру у себе!“, бањолучки умјетник затворио је овај књижевни подневак.

Јована Јамеџија

По секцијама