ВИ И ЈА

7:0
Категорија: Литерарна секција ,,Питагора“
16. април 2013. године

Град постаје читав свет када човек воли једног од његових становника, говорио је Дарел.

Slika

Као Ви и ја

У сутон лутам без правца и трага.
Мирно... хладан и сам.
Поиздалека призор као авет из мрака
Кажеш: „Ћути, величанствен…
к’о да пада у сан.”
Кажем: Причај да ми скратиш
лутања од данас!
Чисто, ја ти нисам стран.
Бијелом руком, Луко, њежно
узми моју и тако вјечно
у себи вежи
нас!
Пристаћу да страдам!
Осјећај тај знам!
К’о древна Сафикада
кад срца мине плам…
Већ сад!
„Предводника стада“
гледајући храм...
Нек свједок буде Кастра
да је завјет дан!...
Не, ја нећу часити ни часа
да Ти живот дам,
стога, „Госпођо на Врбасу“
Добар Вам, желим, дан!
Дуго у Вама живјех,
сваки педаљ ми знан,
од свог првог даха дишем к'о дио Вас
Ал' не росите ока прије,
него истине врисне глас
да сковам у мојој лутњи,
у мом срцу и Ваш је стан,
и, да, уствари, Ми смо једно!
Једно!
Ви... и ја!

Невен Бабић

Љубавници

Држим те сад уморну,
непрепознатљиво суморну.
Кријем те у мјесечини,
умивам ти ране.
Напукле барјаке цјеливам као стигме Христове
под овим небеским сводом
и све док течем тобом као жила куцавица
нећу дати да ми издахнеш.
Не желим ту част,
не желим да чујем твој задњи дах
јер бих и ја могао пресахнути.

Сјети се само давних времена
кад чувао сам те као сваку влас свога тјемена,
покислу и тршаву од љетњега пљуска.
Сјети се како си увијек била пркосно дрска
и како ниједна суза није склизнула са вршка твог носа.
Док су те ланцима окивали заједно смо снили,
дане без суша и потреса,
све си то са капута стресла
и вијековима сам гледао како тврђаве носиш
као најљепше ожиљке,
жиг судбине мученичке,
тебе дрчне.

Сјети се како сам те љубио,
како смо гледали прве сусрете, додире
и дубоку чежњу старих боема за нечим што ни сами не знају шта је.
Па и сад кад нас заборављају,
звуци њихове гитаре, пијани гласови
и дјевојке са цвијећем у коси
остају у нама као годови старог храста
и погнуте врбе која плаче од страха.
Господска улица сада крије звијери у њедрима,
а не погледе преко рамена, учењаке и занесењаке,
који су у паркићима тражили своје музе,
нове господарице неких будућих пјесама
остављаних у аманет унуцима,
који, ето, више и не маре
за те старе начине,
имају они своје фолове којим ће доказати како умију да воле.

А ти док ме гледаш сада у смирај зоре
осјећам као да је први пут,
стављам ти на главу испреплетене ловоре,
усне на златни скут,
љубићу те увијек овако као неки други море
јер љубавник чак ни рањен љубав не оставља
као ни орао гнијездо на врху го као ни орао гнијездо на врху горе.

Ведрана Халич



Увенуће


Живот је чудна ријека која нас вуче својим током. Често тонемо и нестајемо у својим поразима... И други нас гурају доље јер ми то допуштамо. Наивност у комбинацији са животом-смртна пресуда за срећу.

И шта је онда смисао свега? Сви падови, све побједе, сва она очекивања, страховања...да ли сада имају смисла? 
Поражен, немиран, дотучен сједим под немирним небом и слушам тишину. Хиљаде година пролази у једном трену и сабирају се у ништавило! Руке дрхтаве , поглед замишљен и силуета лика који не постоји више. Остарио сам у својој несрећи праћен туђим кикотом. Те карикатуре славиле су моје поразе, кидали мене на стотине комада... У мојим сузама тражили мир.

И сада стојим изнад њих огорчен , сломљен, уништен, али поносан !  Сачувавши себе у овој голготи, живим, гледајући ка небу.
Старачке боре на рукама још су веће, кољена клецају, глас дрхти... Без имало снаге, изморен, стојим и чекам посљедњи ударац.

Годинама сам их гледао како блиједе. У мојим очима су сада само сјенке које пренеражено посматрам. Кидали су ме на хиљаду комада, рушили су ми онај свијет који сам стварао за себе. Онај који више не постоји....Сада је све празно и хладно око мене, чујем само њихове шапате који допиру из неких дубина. Да ли да застанем? Да ли да још једном осјетим ту мржњу и тај презир који ме је убијао свих ових године. Стотине и стотине падова су створили мој живот. Ријеке суза испраћале су ме до циља. А циљ је мој живот- моје ништавило и моја туга.

 

Александра Шкрбић



      Ово је мој град

Ово је мој град.

Ово су улице моје.

Прашњави трг с ког полијеће

јато сивих голубова,

остављајући расуте мрвице хљеба

згажене стопалима првих јутарњих шетача.

 

Ово је мој град.

Ово је ријека моја.

 

Напола срушена, вијековима стара тврђава,

мостом љубави везана обала,

душу ми од тјескобе раздваја.

 

Ово је мој град.

Ово су паркови моји.

 

Њима смо, немирни,

с вјечитом чежњом у срцу трчали,

дјетињим сновима испуњени

прве јесење кестенове по улици скупљали.

 

Ово је мој град.

Ово је земља моја.

 

Душманском челичном руком рушена,

а жуљевитом радничком грађена и уздизана.

Овдје су моји дједови, оци,

моја дјеца,

од ове земље сам саздана

и с њом сам навијек сједињена.

                                                                                                                                  Наташа   Кочић

По секцијама