Читање је разумијевање душа

12:0
Категорија: Литерарна секција ,,Питагора“
26. април 2014. године

Моћ читања је и у томе што може да нас охрабри и мотивише, пружи нам приче о људима који су успјели чак и кад се све чинило безнадежним.

Slika


У човјеку борави и њежна голубица и крволочна звијер

 

Човјек живи. Живот је често окрутан и немилосрдан. Стога, да би опстао, човјек и сам мора да очврсне, стисне зубе и храбро се суочи са свим изазовима.

Сваког дана се појављује нека нова препрека, ново искушење које захтијева сталоженост, упорност и надасве сналажљивост. Тада се осјећања искључе, да не би случајно засметала и навела на погрешан пут, а на површину исплива човјеково животињство. Основни циљ постаје тек пуко преживљавање, отпочиње неправедна борба у овој модерној прашуми. Највише успјеха имају они најкрволочнији, који немилосрдно газе друге, мислећи само на своје добро.

Ипак, поред свега, мора постојати нешто што човјека одваја од звијери и чини га надмоћнијим, племенитијим. То су свакако његова осјећања, добро скривена од дневне вреве. Стидљиво извирују тек у сутон, када човјек заврши са послом грабљивице и скине чврсту глинену маску.

Тада заборавља на преживљавање, у његове мисли увлачи се живот. У том кратком тренутку вјечности, између окрутне јаве и блаженог сна, душа се ослобађа, удише слатки мирис безбрижног, исконског живота и плеше лагани плес среће. Музика је тиха, свјетлост слаба, кроз густо лишће пробија се тек понеки зрак мјесечине. Подијум за игру, саткан од жутог, опалог лишћа и изломљених гранчица, благо шушти под босим ногама, док се слатки мирис слободе шири и опија.

Негдје у прикрајку, скривена иза храпаве коре старог храста, стоји тамна силуета и посматра ово стидљиво откровење праве личности. То лице, незнано а ипак тако драго, прилази, грли и њежно милује стидљиву голубицу наше подсвијести.

                                                                                                                                                                                   Милица Марић

 

 

Читање је разумијевање душа

 

Љепота читања није у проналажењу дјела савршене форме, складних реченица и збуњујућих метафора. Љепота читања је проналажење једне реченице која на сасвим искрен и јасан начин исказује оно што осјећате; проналажење једне мисли која је вриједна записивања, која може да инспирише и охрабри. Љепота се крије у проналажењу једног лика чије емоције и ми можемо да схватимо, кога доживљавамо као стварну особу, некога блиског, или чак видимо себе у њему.

Кроз читање учимо да су људи различити и да не можемо очекивати да ће свако реаговати на исти начин. Учимо да људи нису само зли нити само добри, али без обзира на то, сви имају своје разлоге да буду оно што су, оно што је њихова прошлост створила од њих. Увијек треба упознати људе и схватити да имају и добрих особина, разумјети да се нико не рађа лош већ да га одређена искуства мијењају.

Раскољников није само убица, он је изгубљен човјек који се бори сам са собом и покушава себи да докаже своју вриједност и своју способност да се издвоји и буде изнад других, баш због тога што се осјећа малим, што зависи од своје породице и мисли да није ништа постигао уживоту. Потребно му је да осјети да је надмоћан над неким људским бићем, да може да уради оно што се други људи не усуђују ни да покушају.

Ахмед Нурудин је издао пријатеља, али је то учинио у тренутку када је био суочен са сигурном смрћу и водио се основним инстинктом свих живих бића – инстинктом за преживљавањем. Сви ми можемо да тврдимо и да чврсто вјерујемо како никада не бисмо издали пријатеља, али када се нађемо у ситуацији да можемо ускоро умријети, скоро сви ћемо изабрати живот. Читање нас учи да разумијемо издајнике и убице, не да оправдавамо њихове поступке, али да схватимо да људи могу бити такви, да смо можда и сами такви.

Моћ читања је и у томе што може да нас охрабри и мотивише, пружи нам приче о људима који су успјели чак и кад се све чинило безнадежним. Старац Сантијаго је можда стар и више није тако снажан, али и даље је спреман да се бори и да покушава да оствари свој сан, јер за то нису битне ни године ни подршка других, већ само воља и жеља.

Читање је наша прилика да учимо, пронађемо себе и схватимо друге. Јер, иако ти ликови нису стварни, они имају душу. Они су дио пишчеве душе који је одвојен, изопачен или узвишен и претворен у људе око нас и људе налик нама, ликове који заслужују да неко чује и њихову причу.

                                                                                                                                                                                Славена Новаковић



По секцијама