Лебдећи камен

5:0
Категорија: Литерарна секција ,,Питагора“
11. јун 2015. године

Гледам небо које је загасито, бакрено, плавичасте стијене и мала чуда на њима попут орловских гнијезда.

Slika


 На омотници једне моје књиге налази се слика Метеора. Аутор те слике је непознат, и кад год је погледам задиви ме блискост- како  су боје и расположење из нечијег доживљаја пронашле пут до моје  перцепције. Чини ми се да овакви сусрети никада нису случајни, они готово увијек имају неки свој скривени план и смисао. Гледам небо које је загасито, бакрено, плавичасте стијене и мала чуда на њима попут орловских гнијезда.

Наиме, Метеори су град монаха подигнут и уклесан на дивовским стијенама високим преко 500 метара. Зачуђујуће је како су се први монаси пењали до врха, и колико вјекова су градили манастире на стијенама старим преко 60 милиона година. Неке теорије тврде да су ове стијене настале таложењем камена и блата на ушћу ријеке која се улијевала у Тесалско језеро. Након издвајања Олимпа, Тесалско језеро проналази своје море- Егејско. Кише, вјерови, Геина дрхтања и немири стварају чудесне стијене које су Грци назвали ,,метеора'' што значи лебдеће, односно камење које лебди у рају. Предивна је  моћ грчког језика да од најобичнијег именовања ствара симболику. Тако су их доживљавали пустињаци још у 11. вијеку када су трагали за уточиштем у шупљим стијенама. Колико поштовања тражи ова човјекова потреба да из својих неисцрпних извора зачне живот готово под облацима, да би био што даље од блата, од пада и од пораза.Те стијене су биле први мали молитвеници, а током деценија и вјекова настајале су аскетске заједнице, које су се све више затварале пред обичним и свакодневним а отварале за просторе свјесности и духа. У периодима жедним крви, током 13. и 14. вијека, Тесалију су покушавали да освоје многи. На највећој стијени оснива се прва манастирска заједница Велики Метеори. Затим се постепено, на стијенама, у периоду најстрашније неслободе отоманског освајања, основало неколико манастира. Ако застанемо над овом чињеницом, још једном се потврђује древна истина да уз свако изузетно дјело, као неминовност, иде разарање и хаос и да таква дјела, без обзира на вријеме, увијек одражавају своју суштну без икаквог сувишка. Манастири су грађени по неколико деценија, подизао се камен по камен, касније су направљене корпе и љестве, и то је годинама био једини начин да се дође до манастира. Током 20. вијека у стијенама су издубљени тунели и стрма степеништа којима се и данас долази до манастира.

У Великим Метеорима без даха остављају фреске непознатог аутора. Јасно се сјећам једног тренутка када сам имала снажно осјећање да ме очи светаца виде, да виде у мени оно што ја нисам у стању и оно што је сакривено у најтамнијим угловима душе; оно што је мало, ниско, чега сам се дуго стидјела, почињало је да се диже али  и да ме ослобађа. Лица и очи на фрескама су била мирна и дубока, људска лица повезана са најдубљим тајнама живота и исто тако  величанствена у својој удаљености од њега. Данас су Свети Метеори су заштићени споменик православља и духа човјековог од Унеска. Нигдје се нисам са толиком силином суочила са грубом истином колико је овај свијет у свом обиљу огроман и колико је у њему човјек сићушан и низак; колика је срећа додирнути овај камен на поподневном сунцу и бити једно са његовим срцем које само радост исијава и чији трагови живе жудњом за далеким и немогућим. Ова жудња траје кроз вјекове и даје снагу свему око себе и убјеђује у могућност да је човјек далеко изнад...

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Славица М.

По секцијама