Како је живјела 2016?

10:1
Категорија: Филозофска секција „Тачка“
31. децембар 2016. године

Биографија 2016. из угла Филозофске секције „Тачка“

Slika
Гдје се крије биографија времена? Да ли је могуће сазнати, како је живјела 2016. година, и ко су свједоци који могу говорити о животу времена када би водили спор о њему. Одговори су у рукама људи. Они су се уплитали и у временски ток, који се опирао свим људским мјерењима- пјешчаним, воденим и свим техничким изумима, покушајима хватања. Али човјек не одустаје. Он води дијалог са собом и свијетом, тумачи властити живот, пише аутобиографије и у њима тражи природу времена. Све исписане биографије омеђене су годинама, а њихов смисао не лежи у њима. Он је у оној цртици између њих. Цртица крије како смо из онога у шта смо упали на крају испали, како смо испунили празнину, оно неизрециво ништа у које доспијевамо препуно свачег и ничег. То између које се не схвата категоријално већ егзистенцијално треба упознати, а оно се опире. Оно је условљено оним како се испуњава. Када се крене набрајати пуњење и пражњење тог садржаја добије се више оног пропуштеног, а мало испуњеног. Срђан Џомбић, ученик четвртог 2, примјећује и пита се обраћајући се директно времену, изблиза ријечима-„Живимо 2 522 880 000 секунди у просјеку, а сваки секунд тако олако одбацујемо. Шта ће рећи идеје у мени док ја лежим у самртничкој постељи? Јесам ли их изневјерио?“ Прилазити суштини, истини времена, није једноставно кад се живи у 21. вијеку гдје се све пре-окреће. Декартов став, који је обиљежио једно раздобље„Мислим, дакле постојим“ устукнуо је пред привидом и филозоф Слотердајк истиче свеприсутнији став „Обмањују ме, дакле јесам“. Тијана Тепић је то уочила питајући се „зашто оно што је пропадљиво често плијени човјека, а узвишено одбија и помало плаши?“ Филозофска секција „Тачка“ пратила је како су ученици видјели и доживјели стварност, живот у питањима у којима смо највише заједно-са собом, знајући да одговори нису само у нашем посједу. Њих данас држи неодржива онтологија и мањкава логика у чију замку смо упали и тражено нам неће ни даље припадати али ће се бити бар ближе њему. Јована Леканић и Тијана Тепић су успјеле сабрати све значајне дијалоге ученика које је Тијана ословила именом Динамична статичност, а Јована са Очи које крију одговор гдје се може назријети биографија 2016. која одсликава мрежу нашег бивалентног размишљања.
Горана Ђудуровић Праштало, ментор секције


Динамична статичност 


Закључци који ће се наћи у овом кратком тексту, плод су искључиво ученичких размишљања, инспирисаних часовима филозофије, произашлих из унутрашњих струјања мисли, невезаних за школу.
Можемо рећи, да се у већини постављених питања или датих одговора, налази некакав зачетак пута у проналажењу путање. Мноштво је посвећено управо будућности, јер при крају свог школовања у Гимназији, сасвим је логично претпоставити којим су то сумњама и чуђењима заокупљени многи ученици. Наиме, рекло би се да се већина нас пита ова три питања: како, гдје/куда и какав?
Наравно, постављено питање не мора нужно почети на три поменута начина, него се треба позабавити његовим конотативним значењем. Тако се рецимо Теодора Гајић (четврти 3) пита сљедеће: „Шта ако никада не успијем пронаћи своју црвену ружу?“ Именујући крајњи животни циљ црвеном ружом, Теодора се упустила у исцрпно трагање за својим путем, те већ испитује могућност животних преокрета. Непосредно формулишући своја питања, Јована Леканић (четврти 5) пише: „Како пронаћи себе? Како остати досљедан себи?“ Ова два питања показују колико је сазрело њено самопосматрање. Наиме, Јована се пита једно, али схвата да из тога произилази и друго, и да су те узрочно-посљедичне везе од великог значаја за њен живот. Исидора Бугарски, из четврог 3, поставила је такође двоструко питање, само овога пута је то питање у питању, а оно гласи: „Зашто (се за) љубав умире?“ Како, гдје и на који начин кроз живот ако љубав умире, и да ли се управо онда све и завршава, остаје на размишљање, а ово питање повлачи још многа и далекосежна разматрања.
Саме по себи, ове три ријечи отварају низ других врата, којима изгледа никада краја у чардаку постојања. И управо отуд, у годинама ране младости, запитаност о начину(како), мјесту(гдје) и циљу(какав). А сва три се, можемо рећи, односе на мјеста боравишта и на постигнућа у животу, како овоземаљско дисање, не би било само нужност, него и допринос или сврха.
Управо из наведеног, слиједе још неке мислене заокупљености ученика, а то су свакако кајање  и оправдање. С обзиром на различите представе о наставку свог постојања, разликују се и поимање погрешке, неуспјеха, пада и слично. Ипак, већина се опрједјељује за анализу и доказивање учињеног, како би се из тога извукло или оправдање или кајање, али свакако некакав излаз. То и јесте оно што оснажује и води напријед, а што је потребно сваком човјеку, поготово младом. Стога, очајање није рјешење, што се јасно уочава између редова ученичких радова. Међутим, ако узмемо у обзир године ученика, онда свакако треба оправдати несигурност, али и похвалити зрелост. Можда ово прво, и не иде увијек са другим, али сами радови свједоче другачије.
Марко Дујаковић, из четвртог 3, пита се: „Гдје је крај, а гдје почетак?“ Занимљиво је да се Марко првенствено пита гдје је крај, па затим гдје је почетак. Овим питањем још једном је доказано да човјек много више бдије над оним што је извјесније, као што је крај. А негдје између његовог питања лебди њих неколико, постављених од стране Кристине Малић, из четвртог 3: „Да ли душа може бити срећна и спокојна, ако није испуњена? Како да вјерујем некоме ко ми одговори на то питање? Како да се не изгубим у времену, док доносим одлуку, између сигурности и испуњености?“ Управо на овај начин увиђамо шта је све потребно проћи и на која све питања нужно желимо одговорити, како бисмо имали простора да примимо нова, у цикличном процесу размишљања.
Ипак, чини се да без страха не пролази размишљање о животу. Изражен или притајен, осјети се често страх од неиспуњења, празнине, лутања, промашаја, од патње. Међутим, због радозналости и ужарене жеље, да се сазна поријекло проблема, смисао узрока, и начин превазилажења препрека, његово рушилачко дејство се знатно умањује. Укратко, мишљењем се улажу конкретни напори, који не само да олакшавају даље корачање кроз живот, него граде један посебан механизам одбране од наведеног страха и погубног очајања. Оно што је својствено том механизму, не проналази се ни у једном до сада виђеном. Мислени механизми сами себе граде и покрећу, руше и обнављају, а има их, колико и људи на овом свијету.
Да бисмо боље разумјели какви су то страхови откључали своје капије и кренули у шетњу разрјешења, треба навести питања која је поставила Ивана Ритан (четврти 2): „ Да ли је све ово вриједно? Зашто је сваки следећи корак битнији, те изазива већи страх у човјеку него претходни? Да ли је боље изгубити осјећај, или доживјети ерупцију емоција?“ Снага младости, њена нестрпљивост и изражена унутрашња бојажљивост чине да се хватамо у коштац са сличним питањима. Са одговором или без, ова питања су свакако дио нашег одбрамбеног механизма, јер њихово постављање значи извјесност појаве одговора (који би употпунио наше постојање). Да постоји страх од доношења одлуке, видимо и у питању које је поставио Милош Малешевић из четвртог 3, а он се пита: „Како донијети одлуку која ће ме прогањати и чије ћу посљедице трпјети цијели живот?“ Ово питање са собом носи посебну врсту запитаности. Наиме, иако у поставци нема ријечи страх, као што је то случај код Иване, ипак се он осјети као стање дубоко укоријењено у самим ријечима. Али без обзира на све, ипак то питање стоји као могућност, као наговјештај одговора у којем ће се очитати коначан излаз.  
У овом раду, наведено је само неколико питања из којих је произашло надахнуће за све што је претходно речено. Важно је истаћи, и да сва ученичка размишљања почивају на племенитој мисли и чистом духу младости, који ако се задржи, сигурно може здраво продријети до одговра на три питања наше тјескобе.
Тијана Тепић, четврти 8

 Очи које крију одговор

Тако је тешко ухватити се у коштац са моћном истином. Тако тешко, страховито болно гледати је у очи које крију одговор. Тај одговор носи животе сваког од нас, носи сваки наш прикривени осмијех, крије значење, те мале магичне тајне све до једног овоземаљског постојања. Како не остати заробљен у тмини снажне моћне свеобухватне мајке нашег постојања? Немогуће је не запитати се. „Покушајте!“, чујем је како изазива на двобој док нас је модра мјесечина очаравала. „Покушај свијете да не мислиш на мене!“, поново она страствено довикну онима који су жељели њене тајне, тајне величанствене истине. 
Постоје и они довољно храбри који се запиташе шта то истина крије. Они који неустрашиво завирише у тајне одаје постављајући неизмјерно вриједна питања, одређујући мјерила вриједности, тражећи одговоре на своје проблеме, а заправо проблеме нашег свијета. Када бисмо нашли излаз из ових задимљених улица, када би нам се грандиозна истина увукла у кости, наш дом би био спашен. То знају управо они који питају, који траже. Тако неуморно траже! Управо овдје изнесоше моћ своје сумње. 
Питања која муче ове ратнике будућности односе се између осталог на нашу егзистенцијалну моћ! Запиташе се они да ли смо бачени у ову беспријекорну игру, тако уређену, а тако разорену. Да ли је ово почетак, средина или крај наше тајанствене овоземаљске авантуре? „Гдје је крај, а гдје почетак?“  (Марко Дујаковић четврти 3) , те питање наше индивидуалне улоге у овом свемиру, свемиру који спаја, стапа и проналази – „Ко сам ја и гдје припадам?“ (Анастасија Јовић четврти 3). Па заиста ко си то ти, или ја, да ли у потпуности разумијемо коме припадамо? Можда само себи, или изнад ваздушастих миришљавих маса постоји наше мјесто, мјесто које нас рађа. Питали су се и они, питали су се наши храбри ратници тражећи своје кораке под свијетлом бескрајном тачком.
Да ли су се сами борили? Толико њих, али опет сасвим сами? Поново их је заинтригирала снага наше самоће, самоће која рађа тријумфе, поразе, животе... „Зашто је човјек међу толико људи ипак сасвим сам?“ (Тина Стаменчић, четврти 4). Тако смо сами, а тако близу једни других, тако смо различити, али тако тијесно повезани и сасвим идентични. Ту се рађа крах, раздор који они разумјеше, те будућност чијег бремена се не боје – „Који је наш животни пут и шта нам судбина доноси? Да ли смо спремни на то?“ (Милица Гајчић, четврти 8) . Наша спремност је очекивана, тражена, пожељна! 
Препознаше они и то, те се запиташе и да ли ће бити неко ко ће их држати за руку, па чак и да човјечанство не преживи овај раздор који нам превртљива истина створи – „Здраво добри човјече! Да ли си ти изабрани? Можда и јеси, али уколико си самоувјерен, искрен, частан и чистог срца.“ (Стефан Лукендић,четврти 3). Уснуше сан проналска управо оваквог, отворене топле душе која не одлази, те заједно гледајући суштини у лице потражише одговоре. 
Многа су још питања, многе патње које тиште ова бескрајно снажна срца, те су изложени управо пред нашим бићима. Све патње, нерјешива питања, али и задовољства и захвалности приказана су пред нама. Сада и овдје. То је оно што је важно, оно што ће оплеменити наше очи, очи наших бораца.
Можда баш неко од вас посједује одговор?
Јована Леканић, четврти 5

По секцијама