Знаменити ученици

Предраг Гуго Лазаревић

Predrag Gugo Lazarević

Предраг Лазаревић Гуго рођен је 1929. године у породици која је више од 200 година присутна у Бањалуци, а мушка лоза је долазила у крајишку лепотицу, углавном из Крајине, из српских средина. Деда по мајци грађевинац, концесионарски градитељ, национално ангажован човек, члан Радикалне странке, Кочићевац. Отац завршио класичну гимназију у Тузли, право у Бечу, а онда докторирао, такође у Бечу, где је једно време био асистент, а онда се вратио у Бањалуку, где се бавио адвокатуром, био Младобосанац, а онда и бан Врбаске бановине, 1937/38. године, када је и умро.

Предраг је одрастао у кући у којој је имао све што једно дете пожелети може, уз библиотеку која је имала од десет до петнаест хиљада књига на пет језика.

Први разред гимназије завршио је у Бањалуци, други, трећи, четврти и пети у Београду, а када је стигло ослобођење, шести седми и осми разред опет у Бањалуци., а онда Филозофски факултет у Београду, група Југословенска књижевност са светском.

Две године био је професор у бањалучкој Гимназији, две године у Учитељској школи, једну годину хонорарни заменик управика Народног позоришта и драматург, а онда шест година управник, па две и по године саветник у Просветно-педагошком заводу, а онда 23 године професор на Педагошкој академији, да би радни век завршио као директор Народне и универзитетске библиотеке ''Петар Кочић'' у Бањалуци.

До сада објавио око две стотине дисперзивних текстова, највише из књижевности, јер је књижевност била његова прва преокупација, а онда из историје уметности и других области, седам ауторских и коауторских књига, (коаутор је књиге ''Речник књижевних термина'', који је изашао у Београду, ''Народно позориште Босанске крајине, 1830-1980'', и ''Читанка за основну школу и усмјерено образовање – налази истраживања'', од првог до осмог разреда, а посебне књиге су ''Вихори и пркоси Крајине'', ''Миле Бекут, човек и песник'', ''Читање као преиспитивање'', ''Без права на ћутање'' и ''Сатира мотивисана родољубљем'', књига о Душку М. Петровићу). У припреми су још две књиге “Без права на ћутање ИИ” и “Преокупације”.

Преводио је са страних језика, највише са руског, бавио се издавачком делатношћу, уређивао разне часописе (“Корени”, “Прилози”, “Путеви”), тако да је тешко све то набројати. Једном је, по властитом признању, покушао да напише аутобиографију, па је од тога дигао руке.

Ко је пресудно утицао на ваше формирање?

Отац ми је умро када сам имао девет година. Извадио је први зуб у животу, и од тога је умро. Дошло је до тровања крви, и мада је крај њега било сијасет лекара, нико му није могао помоћи. Остао сам као јединац са мајком.

Од мене је мајка направила човека у правом смислу речи, јер је моја мајка била веома везана за мене и била је добра мајка. Жена резолутна, образована, имала средњу школу и знала стране језике. Није ме држала под стакленим звоном. Имао сам природан развој. Мајка ме навикла да треба да радим, и ја сам јој узвратио пуном мером.

Како је дошло до тога да се определите за гимназију?

Породична атмосфера, отац који је био врхунски интелектуалац, страни језици, кућна библиотека, тако да се никад није поставило питање у коју школу да идем. Оријентација је била само на гимназију.

На жалост, избио је Други светски рат. Били сте протерани из Бањалуке. Гимназију сте наставили у Београду. Како је текло ваше школовање тамо?

Ја сам у Београду комуницирао са онима који су исто као и ја били везани за књигу. То су била деца из познатих породица, један интелектуални круг старог, грађанског Београда.

Ког се догађаја из тог периода посебно сећате?

Кад нас је, моју мајку и мене, примио генерал Недић. Сачекао нас је у соби шефа кабинета, дакле, изашао је пред нас. Примио нас је врло срдачно, и био веома љубазан. Сећам се да је мајци рекао: “Госпођо Лазаревић, Београд је Тодин, мој отац се звао Тодор, бар исто колико и мој!”, а мене је миловао по глави и рекао: “За такве као што си ти, радимо и жртвујемо се.” А чега се посебно сећам, то су његове очи, његов поглед. То је био поглед античког кипа. Очи су биле ту, али их није било, то су биле шупљине које су гледале у неку празнину.

Када сам касније анализирао Недићев поглед, ја сам схватио да је то био човек који је био спреман да жртвује образ за нацију. Не да жртвује само главу, него образ да би спасао свој народ. Он је заиста био сјајан човек.

Када се рат завршио, гимназију сте наставили тамо где сте и започели. Да ли је постојала нека разлика између београдске и ...

Иако сам у Београду ишао у елитну гимназију, Трећу београдску, и имао елитне професоре, као што су рецимо Илија Мамузић, или Митриновић, чувени математичар, бањалучка Гимназија уопште није заостајала за београдском. Овде су професори били велики џентлмени, прави људи, широког срца, нису били цепидлаке, нису јурили оцене. Били су свестрани и на високом нивоу.

Поред књижевности која је, колико знам, ваша прва љубав, који сте предмет још волели?

И математика је била моја опсесија. Ја и данас математички мислим. На пример, за своју нову књигу “Преокупације”, ставио сам један математички поднаслов: “Књиге + изложбе = позориште - музика”, па тај поднаслов тачно говори шта је шта у књизи.

Или моја предавања из теорије књижевности која су се сводила на формуле. Противник сам шпекулативног начина мишљења које може да буде атрактивно. Увек сам ђацима и студентима са којима сам био 27 година, говорио: ''Децо, ако вам је то што кажем потпуно јасно, то добро упамтите! А ако вам нешто изгледа врло учено, знајте да ја то предајући вама тумачим и себи, јер још нисам рашчистио до краја!''

Увек сам желео да дођем до математичке јасности појмова, да ту не буде никакве тираде речи које лепо звуче а садржина им је непрецизна и конфузна.

Којег се доживљаја из ђачких дана сећате?

Кад ме људи питају да се сетим својих ђачких дана, или студентских, је се застидим, јер скоро немам сећања. Увек сам био добар ученик, па сам се малтене прошетао кроз школу. Она за мене никад није била терет.

Како сте се определили за студије књижевности?

Кад сам требао да бирам животни пут, остало ми је да бирам између хуманистичких предмета. Да је било мирно доба, вероватно бих био правник. Да будем искрен, ја бих волео да сам наставио породичну традицију, а то је можда била и жеља моје мајке. Међутим, у партизанском режиму ја нисам хтео да будем правник, јер сам сматрао да бих увредио свога оца када бих студирао право у којем је ауторитет био један Едвард Кардељ. Ја дозвољавам да он расправља о основној школи, или о школству уопште, али да буде арбитар за уставно право, немојте, молим вас!

Љубав преме књизи и љубав према писаној речи одвели су ме на студије књижевности.

Са каквим сте препорукама кренули на те студије?

Мухамед Филиповић, звани Туњо, који је био савестан омладинац, партијски повереник у мом разреду, написао ми је карактеристику без које се није могло уписати на факултет, а гласила је овако, цитараћу је у целини: ''Потиче из изразито буржоаске породице. Веома интелигентан. Иако млад, веома образован, и као такав непоправљив.''

Нико ми бољу карактеристику није дао у животу!

На студијама, а и касније ви сте се развили у интелектуалца без премца у бањалучкој средини. Како то објашањавате?

Прво, хвала на лепом мишљењу. Па, овако. Ја сам растао уз књигу и са књигом, тако да је књига постала моја опсесија. А друго, ја сам по природи био јако радознао и - сумњичав. Неколико сам својих распуста проводио у архиви, листајући разну архивску грађу, или читајући разне бањалучке часописе који су излазили у прошлости. То ме занимало, па сам годинама свашта купио, и доста тога накупио.

Преко педесет година пишете, а до сада сте објавили само седам ауторских и коауторских књига?

Ја нисам скрибоман. Писао сам само онда када сам имао нешто ново рећи, нешто што није речено. Неки нови аспект, неки нови угао гледања, а увек сам имао закошен начин гледања.

На пример, наведите неки нови угао гледања.

Навешћу примере из књижевности. Пуно сам писао о Крлежи чије су драме многи историчари књижевности делили на циклусе, а ја сам тврдио да се ради о целини. У ствари, ја сам Крлежу поставио са главе на ноге. Или кад сам први пут писао о Добрици Ћосићу, покушао сам да дам једну нову визуру на којој нико није инсистирао, а она је сва сажета у наслову ''Корени деоба''. То је Добрица Ћосић. Или као теоретичар сам тврдио и теоретски доказивао да су ''Живот и прикљученија'' Доситеја Обрадовића роман 18. века.

Приметио сам да имате изразито формирану националну свест. Ко је пресудно утицао на то?

Иако су и отац и мајка имали један частан национални набој, мене је у национално биће укоренила моја бака, по мајци. Ја сам јој био први унук, који јој је подбочио небо, па ми је све чинила. Она је била национално обојена. Читала ми наше народне песме, поштовала нашу традицију, обреде и обичаје.

На пример, једном кад сам се вратио из Беча, знајући њену нарав, рекао сам јој: ''Бако, знаш ли где сам био? Био сам у Бечу, код Захера! Јео сам Захерову торту и пио кафу!'' Она ме само погледала и рекла: ''Јео пекмезушу!''

Данас сматрам да човек може бити грађанин света, а не просјак, само ако припада једном колективитету, ако припада својој нацији, ако зна своје корене и своје биће. Јер вас нико неће ако сте репа без корена.

А мундијалност?

Ја никада нисам био мундијалиста. Знате, мене никада није фасцинирао Запад. Имао сам га у кући. зато ми нису расле очи пред њиховим излозима. Путовао сам по свету да разбијем илузије, да проверим да ли су ствари онако лепе како су приказане у књигама.
Једини Лењинград није разбио моје илузије. Он је такав каквог сам га доживео из литературе.

А мултиетичност?

о да смо сви једно, да смо сви људи, то је флоскула, прича за малу децу. Ако је тако, онда можемо живети у промискуитету, као животиње.
У крајњој линији човек првенствено припада својој породици, то је оно што је најинтимније, а онда свом народу. Сматрам да је то сасвим нормално, јер ја у свом народу уживам, корепондујем са његовом културом, та култура је моја култура, она је део мене и мога бића. Ја њу најбоље разумем. Туђу културу покушавам да разумем, да је разумем бар на њеном универзалном нивоу. Свестан сам да Гетеа никад нећу разумети као што га разуме Немац, ни Толстоја и Достојевског, као што их разумеју Руси, мада су нам Руси по много чему ближи него остали.

Кад се наш народ крајем 20-тог столећа нашао у незавидној ситуацији, кад су ...

...кад су нас гурнули у овај крвави рат, ја нисам имао право на ћутање. Нисам имао право на конфоран мир, већ да се на страни свог народа ангажујем онолико колико треба. Могао сам остати по страни, па да ме славе и муслимани и Хрвати. Кад су они почели да шире лажи о мом народу, да говоре неистине, ја сам се томе супротставио. То је моја дужност, без обзира на последице. Нека кажу за мене и најружније ствари, мени то не смета, мени то годи, јер чиним добро дело. Браним истину! Ја никада нећу лагати, никада, јер сматрам да бих тиме себе увредио. За мој народ не треба лагати, треба само износити чињенице.

Наведите неке.

Па данас могу рећи да су Хрвати штокавци бивши Срби, а Хрвати кајкавци бивши Словенци. Ово друго рекао је Копитар рекао, а не Гуго Лазаревић. Према томе, изворни Хрвати су само чекавци. Дакле, добри људи. Нас мрзе, у ствари, они који су преверили, наравно, из нужде. Мрзе нас зато што су нас издали. То, опет нисам рекао ја, него Карло Сфорца. Он је у ''Немирима савремене Европе'' тачно приметио да је ''људима у природи да мрзе оне које су издали''.

Конкретно, зашта се ви залажете?

Ја се борим за скандинавизацију Балкана. Да се створи онолико држава, да употребим ту реч, колико има народа. Нема ту места ни за какву Велику Србију, Велику Хрватску, Велику Албанију. Не постоји ни Велика Британија! Каква Велика Британија, то је циркус. Велика је Русија, али она то не каже. Велика је Кина, ни она то не каже. Велика је Америка, али то не пише! Каква Велика Британија? Велику Хрватску можете ставити у европски велеград, а у ове веће Велику Србију.

Све што тражим за свој народ и за себе, спреман са да пружим и другима, с тим да се раздвојимо, па да живимо једни поред других, да се поштујемо, а не да живимо заједно па да сваких неколико деценија дође до крвопролића у коме Срби страдају. А ни то не може вечито трајати. Срби ће се једног дана усправити!

Ви пишете екавски и говорите екавски, а рођени сте и живите у ијекавској средини. Не питам вас то без разлога, већ у контексту у којем разговарамо.

Одмах ћу вам рећи како је до тога дошло. Ја сам 41. побегао породицом за Београд. Тамо ми се нико није ругао што говорим ијекавски, нити ме терао да говорим екавски, већ сам као дечак, као млад човек, екавштину примио спонтано. Кад сам се вратио у Бањалуку, почели су да ми подмећу, да ми пребацују, да ме провоцирају што говорим екавски.

У ствари, из Централног комитета БиХ, линија Поздерац-Микулић, лансирана је теза, огрнута црвеним плаштом, да онај који једе ијекавски хлеб треба да говори ијекавски. Неке колеге су ми то малициозно подметале, а ја сам мирно одговорио да је, најблаже речено, неумесно да ме потомци оних који су ме 1941. године протерали у Србију и довели у ситуацију да као дете спонтано пређем на екавицу, покушавају приморати да је као зрео човек напустим.

Тада сам из ината постао ортодоксни екавац и никада нисам написао ни једну ијекавску реч.

Да ли постоји неки слоган, неки мото којег се у животу придржавате?

С обзиром да је истина моја опсесија, да би човек до ње дошао, треба да буде сумњичав, да буде Неверни Тома. Човек мора, ма шта радио, да сумња у то што ради. Можда га та сумња вуче напред, можда је она покретач његове радозналости, можда покретачка снага. С друге стране, само који верују, који апсолутно верују, који су верујући људи, који су прави верници, могу бити срећни, могу наћи блаженство у животу, којег нема код сумњичавих људи. Није случајно речено у Библији: ''Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско!'' Малтене само што не каже: Благо онима који не зановетају, који не стварају себи проблеме...

Јесте ли ви верник?

У сваком случају сам хришћанин, али се код мене вера не јавља у оном облику у којем се јавља код других људи. Моја вера је мало сложенија и више се јавља као једна филозофска преокупација.

У шта верујете?

Верујем у Богочовека, дакле, у Христа, јер он својим бићем разрешава човекову двострукост: његову телесну ограниченост и духовност која тежи ка бескрајности. Још су антички Грци маштали о богочовеку. Није ли Дионис син Зевса и смртне жене Симеле?

Ја полазим од чињенице да је човек најтрагичније биће на земљи, зато што је он једини свестан да мора да умре. То је само по себи трагично. Оно маче које је малопре овуда шетало, то не зна, а ми знамо, само не знамо када и ко ће пре. То је чињеница. Ја мислим да је религија вечна, јер је нашла модус да превазиђе човекову смртност, да му помоћу Богочовека понуди утеху и блаженство.

Богочовек је идеалан модел, ако хоћете симбол позитивне људске егзистенције.

Наравно, ми тежимо да се обогочевечимо, а не да се обожимо. Желимо да опредметимо свој дух и тако досегнемо Његошеву мисао: ''Благо томе ко довијек живи, / имао се рашта и родити!'', шта је то него оно што остане иза њега.

Шта је књига коју сте написали? Ваш опредмећени дух, део вас који сте опредметили и тако му продужили трајање.

Стоици изједначавају природу са Богом (Деус сиве натура). По њима космосом влада савршен ум, што сугерише да као модус постојања свега што нас окружује.

Разговор с предумишљајем водио Тихомир Левајац, 2004.