Знаменити професори

Тихомир Левајац

Tihomir Levajac

Тихомир Левајац није ''рођен у цвећу ливада'', како у његовој биографији пише, већ у Качулицама, 1937. године. А тако пише зато што Мирослав Илић, чувени певач народних песама, ''славуј из Мрчајеваца'', једну своју песму започиње речима ''Ја сам рођен у цвећу ливада''. Мада је Левајчев отац родом из Мрчајеваца, Тихомир се није тамо родио, већ у Качулицама, у једном прекоморавском селу, где се његов отац привенчао. Тихомир се родио као пето дете, од укупно деветоро колико их је било. Како је од рођења, тако је његова неписмена мајка Душанка говорила, ''кржљав и веритизан, неухрањен и белопераст'' био, родитељи га дају на школе, у Слатину, а онда у чачанску Гимназију, где је пуно читао, те писану реч заволео. Та љубав се после претворила у животни позив када је југословенску књижевност и српскохрватски језик у Београду прво уписао а онда, након три године и седам месеци, дипломирао.

После одслуженог војног рока на Вису, случајно се као наставник српскохрватског језика запослио у Мркоњић-Граду, да би идуће, 1963. године конкурисао за професора у Медицинској школи, у Бањалуци.

Дошао је Медицинску школу у кратким панталонама, мајици на леђима и апостолкама на ногама, те тадашњег секретара школе, Жику Станковића питао за резултате конкурса, а овај му рекао да се списак са свим ученицима који су накнадно, у другом, августовском року примљени у школу, налази у ходнику, те да тамо своје име потражи. Кад му је Левајац рекао да није конкурисао за место у клупи, већ за место за катедром, тек је тад Жика изненађен био. Није својим очима могао да верује да неко може толико младолико да изгледа, да се необавезно облачи и да се тако и понаша.
Како је његов живот у Бањалуци почео са изненађењима, тако се и наставио.

На ком нивоу је Лавајац као професор свој предмет предавао, како испитивао а како оцењивао, нека о томе причају генерације којима је професор био. То није наш задатак. Нисмо ми просветни инспектори, већ знатижељни излетници. Оно што нас занима је шта је професор све у школи, за четрдесет година рада, ван редовне наставе радио и чиме се бавио.

У Медицинској школи, а после у Гимназији, толико је са ученицима у разним секцијама радио, да је комотно могао, тада када је у мировину одлазио, још једну пензију за ваннаставни рад да тражи.
А није ју тражио из моралних обзира, мада је законску основу имао.

Како да тражи кад је све то из љубави радио, кад је у свему томе уживао и са младима се проводио!

Рецимо, у Медицинској школи је водио Извиђачки одред ''Вахида Маглајлић'', а у Гимназији је, тада када је у њу прешао, основао и водио ЕКГ, чувени Естрадни клуб Гимназије, који је чуда правио, па у више наврата уређивао школски лист ''Орфеј'', те основао и организационо  водио Вокални састав ''Класови Крајине'', па основао и организационо водио ''Атеље'', па био секретар женског Одбојкашкол клуба ''Гимназијалац'', који је при школи деловао и такмичио се у лиги Босне и Херцеговине, те основао и водио Експерименталну сцену ''Ђачко доба'', где је са ученицима целовечерње представе правио и изводио од Бањалуке, преко Градишке, Брчког, Новог Сада, Београда, Крагујевца и Чачка, до Ниша. Чак је за неке представе и драмске текстове писао, као, на пример, за мјузикл ''Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба'', па текст за представу ''Ништа'' и ''Ђачки састанак''.

Из сви тих секција потекли су данас многа позната имена. Има новинара, сликара, режисера, музичара, композитора, глумаца. Чули сте, ваљда, за Јовицу Павића, Бориса Пржуља, Едиту Первић, Жељка Опачка, Давора Љубичића, Горана Јокића, Александара и Велимира Бланића, Душка Мазалицу, Ренату Шарац, Љубишу Савановића, и друге, да време не губимо.

Левајац се, за своју душу, бавио и књижевним радом. Како је себе у прози нашао, углавном је приповетке и романе писао. Какве су то књиге, на ком нивоу су писане, којим књижевним језиком, то нас у овом тренутку не занима. Нисмо ми књижевни критичари, већ обични излетници у животу.

Оно што можемо рећи је то да његов књижевни опус није велики, само осам књига, али је за његове књиге карактеристично троје: прво, скоро све Левајчеве књиге су своје прво издање доживеле у Београду, и то код реномираних издавача, и друго, што су све те књиге доживеле више издања. Многе његове књиге имале су два, три, четири, па чак и осам издања, као што је роман о рату у Босни, ''Јопет суданија''. На српском језику седам издања, и једно на енглеском. Или ''Прича која лута свиетом'', која је преведена на 18 светских језика, имала је два издања у првој години објављивања.
И треће, све његове књиге, наравно, по жељи аутора, тада када су излазиле из штампе, промовисане су на посебан, неконвенционалан начин, на овим просторима непознат.

Остаће да се прича и приповеда како је 1985. године, пред неколико стотина посетилаца, промовисан први роман, ''За сунчевим кругом'', у Свечаној сали тадашњег Дома културе, данас Културног центра Бански двор, па како је 2001. у Галерији Љубе Павиће, у коју од радозналог света није могло да се уђе, ни у двориште испред Галерије, а камоли у Галерију где је поред промиције била и изложба слика. То вече је промовисано библифилско издање романа ''Кружно кретање хормона'', који је осликао Омер Бербер. Недавно је у крцатој Концертној дворани Банског двора представљена Левајчева књига ''Одсјај духа'', односно, ''Професори и ученици бањалучке Гимназије у анегдотама'', како у поднаслову стоји. То Бањалука до тада није видела. То није била промоција једне књиге, већ представа, замишљена као час продужене наставе. То вече сви познати клишеји о промоцији књиге били су разбијени. Гитаре, песма, имитације, глума, видео-запис, па начин на који су од стране водитељице, ученице која је на час закаснила, па после у професора унапређена, представљени сви они који су у прављењу књиге учествовали. Од аутора, преко рецензената, карикатуристе Мирка Вуковића, до дизајнера, издавача и штампара.

У овом учмалом времену, у овој сивој свакодневници, у овој прози највише врсте, то вече је било Божије давање. Толико лепоте за један школски час, лепих речи, идеја, хумора, смеха, а да се нико није нашао погођеним, већ је био срећан што у свему томе учествује. Толико позитивне енергије на једном месту одавно у овом граду није било. Не, то се не може речима испричати, оне немају ту снагу. То је требало доживети!

После толико година осетити дух и дах Бањалуке!

Остити бањалучку атмосферу, коју није, гле парадокса, направио Бањалучанин, већ човек који је са стране дошао!

Можда је за све била пресудна тема коју је професор узео. По неким нашим сазнањима, такву књигу нема ни једна школа, не само у Босни и Херцеговини, него и у бившој Југославији. Свака школа, ако бар постоји десет-двадесет-тридесет година, има монографију, сувопарну причу о настанку и оснивању школе, наставничком већу, згради и кабинетима, крову и подруму, секцијама и наградама које су ученици негде на неком такмичењу освојили, али да читава књига буде посвећења животу школе, односима између професора и ученика који су некад били гори него односи између свекрве и снаје, те разним згодама, ђачким несташлуцима, бежању са часова, предавањима професора, оцењивању, сликама са екскурзије, матурске вечери, е, таква књига на овим просторима није постојала. На сву срећу, бањалучка Гимназија ју је прва добила, захваљујући чињеници да је из ње дух деценијама исијавао, и чињеници да је то имао ко да забележи. Професор који је случајно у Град Мађу Усталасалим Брдима дошао.

Сутра, да се Гимназија, недајбоже, или ако више волите овако, не дај Боже, укине, Лавајац јој је овом књигом живот продужио бар за још сто година!

Или како је промовисана књига ''Прича која лута свиетом'', која говори о побијеној деци у Пучкој основној школи у Шарговцу, 7. фебруара 1942. године.

Наравно, промоција је одржана на дан када су деца побијена, 7. фебруара 2011. године и на месту где су побијена, у данашњој Основној школи ''Ђура Јакшић'', у Шарговцу.

Поред изложбе дечјих цртежа и слика на тему приче, оно што је аутор речима у причи причао, дочарано је почетком Пете Бетовенове синфоније, звуком звона клепетала, дечјим смехом, а онда јауцима и крицима, да би се та каконада звучних ефеката завршила читањем имена побијене деце.

Присутнима је дах застајао, тако да дуго после промоције нису могли да проговоре.