Ирина Јефић, ученица четвртог разреда ИБ програма, је овогодишња првакиња на конкурсу за кратку причу на енглеском језику. Конкурс је расписао одсјек за англистику Филолошког фаакултета у Бањој Луци. Разговарали смо са њом и покушали да откријемо њено гледиште на књижевност, као и њен пут ка књижевном успјеху.
Можеш ли нам рећи сажетак своје кратке приче под називом „Магија“ (оригинално „Magic“)?
У причи је ријеч о дјечаковој посјети музеју и његовом доживљају изложених дјела. Радња почиње описом фантастичних сцена које се вртоглаво смјењују до тренутка када читалац схвата да дјечак, заправо, трчи од слике до слике, које посматра кроз своју машту. У једном тренутку, његова мајка разбија ту „магију“, јер га обавјештава да се музеј убрзо затвара. Ипак, на његово питање о постојању магије и бића попут вилењака, она загонетно одговара да су сами људи довољно магични (притом мислећи на умјетнике). Но, када угледа човјека који се труди да позира пред Рембрантовом сликом, мајка иронично коментарише да људи некад знају бити и „превише магични.
Када си почела да шириш лични књижевни опус?
Моје двије велике страсти су музика и књиге, за шта су заслужни моји родитељи који су ми представили та два свијета. Сматрам да сам читањем разних дјела развила, не само љубав према писању, већ и лични стил писања. Наравно, ту су биле потребне смјернице наставника и професора српског језика и књижевности. У шестом разреду основне школе сам схватила да волим да пишем, и то након неколико писмених задаћа на слободну тему. Тада сам осјетила страст за ријечима. Мој велики успјех се десио проше године када сам послала пјесму „Trust me“ на умјетничком ИБ журналу (веб-страница која објављује радове ИБ ученика из цијелог свијета – од пјесама до кратких филмова).
Шта за тебе представља писање? Преношење личног искуства, инспирисана нечијим искуством или си инспирацију пронашла у свакодневним стварима?
Писање посматрам као синтезу свега тога. Читајући дјела, свјесно усвајам идеје које ми се допадају, а несвјесно ми се обликује стил писања као средство преношења сопствених мисли. Како је Брохес рекао: „Не постоји нова књижевност, већ само парафразирање онога што је већ написано.“, тако да, и ја сад узимам учешће у исписивању тог палимпстеста.
Да ли за тебе постоји узор, када је ријеч о писању?
Један од мојих омиљених књижевних жанрова је магијски реализам. Неки од писаца тог жанра, који представљају моје узоре су Казуо Ишигуро, Џон Фаулс и Хорхе Луис Борхес. Морам нагласити да је ипак Борхес имао најзначајнији утицај на моје писање.
Да ли си имала неку помоћ приликом обликовања свог „рукописа“ или си, пак, самоука?
Највећа помоћ је било читање дјела различитих жанрова и вјежба кроз писање прича, поема или есеја. Никада нисам ишла на курсеве писања, али не бих рекла да сам самоука, јер су значајну улогу одиграли занимљиви задаци и коментари професора српског језика и књижевности. Имала сам срећу да током школовања радим са професорима који су ми пружили подршку и креативно окружење.
Који факултет планираш да упишеш? Хоћеш ли пролонгирати свој дар за писање и кроз године студирања?
Планирам да студирам медицину у Њемачкој. Наравно, никада се нећу престати бавити музиком и писањем, било да их будем називала хобијима или пак неким занимањем у будућности.
Да ли ти живиш МАГИЈУ?
Без размишљања дајем потврдан одговор. Бескрајно сам захвална што сам одрасла у породици која ме је увијек подржавала и дала ми, не само своју љубав, већ и љубав према знању. То ме је обликовало као особу која жели вјечно да трага за новим познанствима, свјетовима и знањима. Укратко, за новом МАГИЈОМ.
Ирина је својим примјером показала да препуштеност, искуство и године дају резултат. Желимо јој велику срећу у даљем школовању и надамо се бројним наградама на књижевним конкурсима, а можда некад и обједињавање њених дјела у озбиљним збиркама.
Невена Зеленика III2
