За школе, нарочито оне старе, са дугом традицијом, често кажемо да имају душу. Ако питате ко су носиоци те душе, тог духа, највећи број људи рећи ће ученици и професори, а неки ће рећи простор. У случају Гимназије Бања Лука често се помињу „црвене цигле као носиоци успомена“. И све је то тачно, неоспорно, непорециво. Али ученици дођу и оду, професори све чешће остају кратко, у пролазу или једноставно, не везујући се за установу, раде свој посао као што би га радили било гдје друго…
Када сам прије 11 година поново дошла у ову школу, овај пут као професор, схватила сам да постоји још један одговор на питање гдје почивају дух, душа и сјећања једне школе, једног времена и многобројних сјећања. Постоје саставни дијелови свих школа који су увијек присутни, посматрају са стране, али врло ријетко говоре о ономе што виде. Они вриједно раде свој посао за који често, много гријешећи, мислимо да је неважан, (а видјели смо ове године, ако не прије, шта значи тај дио услова за рад!), непримјетно посматрајући све и скоро увијек разумијевајући више од свих који стоје у центру, а не изван васпитно-образовног процеса.
Како сам ово научила? Пишући матичну књигу први пут као одјељењски старјешина, скривена у једној од учионица на ћошку, чула сам причу о свом посљедњем средњошколском дану. До тог тренутка мислила сам да то сјећање не постоји, бар не у том облику. Постојало је оно што сам памтила ја, што су памтили моји вршњаци, понеко од професора, али никада ми није на ум пало да постоји још једна, сасвим објективна слика свега што се дешава у посљедњим средњошколским данима. Помало стидљиво, са великим поштовањем и истовремено бојажљивошћу од мог могућег поступања, Драгица ми је испричала једну духовиту сцену и њен доживљај мене из тих давних девдесетих година. Нећемо ту причу дијелити са вама. Знамо је нас двије и можда још по неко и нека тако остане. Било је лијепо осјетити топлину, бити свјестан да те неко памти и дочекује као свога, и ево, како до сада нисам, сад кажем хвала за ту духовиту и искрену причу о једном мају 1998.
Касније је Драгица водила рачуна о мојој канцеларији док сам била координатор ИБ програма. Никада ме зими није дочекала хладна канцеларија, а кад сам то хтјела, увијек ме је чекала и топла кафа. Хвала и за то.
У данима када сам због испита или ко зна каквих обавеза остајала у канцеларији до касно поподне па и предвече, провиривала је тихо и бојажљиво питајући треба ли ми нешто. Топли људски односи, професионалност у обављању свога посла и подршка у тренуцима у којима они блискији и ближи нису ту много значе човјеку. И ево опет, хвала, Драгице!
Провести цијели радни вијек у једној установи значи постати њен неодвојив дио, а и она постаје дио нас. Драгица је 30 година радила у Гимназији и као мали број данас присутних јесте и остаће њен неодвојив дио, препознатљиво лице и име ове установе.
У име колектива Гимназије желим ти много здравља, среће, радости са твојом породицом, а највише безбрижних игара и уживања са твојим унуцима. Да дуго година уживаш у својој поштено зарађеној пензији и да је убрзо бар удвоструче!
Хвала ти још једном за све, све ријечи и сва ћутања, све топле канцеларији, кафе и чајеве које ниси морала, а ипак нам јеси омогућила!
Воли те твоја Гимназија!
