О ТИХОМИРУ ЛЕВАЈЦУ
Тихомир Левајац је рођен 1937. године у Качулицама код Чачка. Основну школу је завршио у Слатини, гимназију у Чачку, а Филозофски факултет у Београду, групу за Југословенску књижевност и српскохрватски језик.
У Бањалуку је дошао као професор по декрету Министарства, а послије неколико година рада у Медицинској школи, у Гимназији је почео да ради 1971. године, а у пензију, из Гимназије, отишао 2002. године.
Ових неколико биографских реченица јесу уобичајене за већину нас, просвјетних радника, међутим, ми у школи проводимо скоро цијели свој животни вијек, од седме, односно сада шесте године живота, па до пензије. Само мијењамо мјеста: прво смо ђаци, онда студенти, па учитељи или наставници или професори. Кроз наше животе пролазе хиљаде људи, али и ми њих, бар за тренутак, обасјамо. Колико смо и да ли смо уопште били битни у тим животима, знамо по причама, легендама или у овом оваквом тренутку, тренутку смрти.
Колега Тихомир је био посебан тип професора, онај који често иде ивицом дозвољеног да би у ученицима испровоцирао и извукао оно најбоље што имају и могу. Није волио обично, свакодневно, прозаично и просто, и врло често се, на својим часовима, па и ваннаставним активностима, опирао методичко-дидактичким упутствима да би, као производ, добио нешто ново. У неким временима је изузетно тешко остати при свом ЈА – то је била једна од омиљених његових тема за писмени задатак – или, како гласи стих Партибрејкерса који је, такође, волио: бити слободан, бити свој. Колега Левајац се није бојао нити је умио да устукне пред тривијалним. Као резулат свега тога, док сам читала податке и спремала се за овај чин, морам да кажем да је Гимназија имала много тога авангардног са њим.
Часопис „Орфеј“ који је основан 1965. и био изузетно читан у граду, Левајац је одржавао у штампаној форми до своје пензије. Нажалост, дигитално вријеме је то промијенило, али је „Орфеј“ трајао скоро 50 година умногоме захваљујући Левајцу. Био је ангажован и у тзв. Литарарно-дебатном клубу, слободно можемо рећи, претечи многим ововременим дебатним клубовима.
Оно што је често помињао јесте ЕКГ, Естрадни клуб Гимназије, који је основао по доласку 1972. године. Клуб се бавио музиком, плесом, драмом, а осим ученика и професора, гости су били и познати умјетници. Затим је био један од оснивача „Атељеа“ који је подстицао младе умјетнике међу гимназијалцима на слободан израз и умјетнички рад. А 1978. године био је један од оснивача музичко-вокалног састава „Класови Крајине“ који се бавио музиком. Бројне активности и идеје дијелио је са другим колегама и колегиницама, али се мора истаћи да нико није имао толику енергију у раду за све ове активности са ученицима. Много још тога је урадио Левајац за Гимназију: од књижевних сусрета са познатим писцима до драмске секције и припремања изузетних представа из којих су израсли многи данашњи глумци и глумице. И да сажмем: све што се тицало умјетничког живота Гимназија неколико деценија – везано је за Тихомира Левајца.
Колегу Левајца памтим по свим тим активностима и дружењима којих нема више. Нема чак ни шаха у ћошку наше зборнице који је играо са колегама. Времена се, истина, мијењају, али се неки трагови не бришу. Сигурна сам да ћемо колегу Тихомира Левајца још дуго спомињати или ће његово дјело бити дио школске лектире.
У име колектива Гимназије, и своје сопствено, изражавам најдубље саосјећање породици колеге Тихомира Левајца.
Нека му је вјечна слава и хвала!
Вита Малешевић, директор ЈУ Гимназије Бања Лука
