Четири године средње школе су најупечатљивији период у одрастању и зрењу. Оне у себи сједињују јединствене догађаје и врло снажне доживљаје, који опредјељују наше животне токове.
Та опредјељења су веома често пресудна, јер тада одабирамо професије, многи проналазе партнера за цио живот, заволе земљу која постаје дом, омиле ријеке и мостови којима се враћају. Дивна страна наших младих дана је лакоћа са којом се животна тежина носи. Најчешће се носи на крилима вјеровања у, прије свега, смисао постојања и у остваривање личних снова. Чудесност овог свијета је и у томе да ти снови могу веома, веома дуго да трају.
У то сам се увјерила често приликом сусрета са својим бившим ђацима. И након двадесет година, када се састанемо, гледају у мене оне исте устрептале дјечје очи у којима пламти сан младих дана, мало их је у којима је тај жар згаснуо и потопио се у терет свакодневице. Каква је то чудесна животна сила у човјеку!
Чини ми се она иста која, ових дана, снагом смијеха одгони страх и неизвјесност из виртуелних учионица и осамљених собичака. Врло брзо, послије и овог теста, у ком се провјерава степен трпељивости и саосјећајности свих нас, отићи ће још једна генерација да тражи свој пут, речено јасперсовски да се осмијели за скок у живот. Замишљам их у блиставој дворани (и надам се томе!), занесене и, у крајичку ока, помало сјетне, и захваљујем у себи на заједничким данима. У њима се одигравао сплет разноликих односа и ситуација; ја сам их учила глаголским временима и методичким приступима књижевном тексту, а они мене тананом усклађивању са струјом живота. А овај труд, да се кроз тримилиметарски отвор дужице саспе у мозак све то знање дато у лектирама, мени је враћен подстицањем да се равнам према оном што је значајније и смисленије од чисто узрочно-посљедичних релација. Та спонтаност њиховог утицаја глачала је груба мјеста у мени.
Учили сте ме да се правила игре могу промијенити сваког тренутка, и да моја тврдоглавост и ригидност, у сржи, произилазе из нереалног става да околности морају бити прилагођене мом суду, и у таквим проблем-ситуацијама ја сам била губитник. Учили сте ме да се приклањам ритму увијек нових токова, и онда су настајали наши најљепши тренуци, неухватљиви као сјенка, али дубоко урезани у срца. У тим слаповима радости и разумијевања све је било на свом мјесту, у дубоком складу и равнотежи. Тада се и наша интелигенција природно испољавала, без напетости и очекивања. Научили сте ме да те радости заузму просторе мога сјећања. Млади учитељи моји, и ви сте мени, несвјесно, понекад задавали тешке тестове. Да, да.
У њима је била сва тежина оних дана када смо били обузети љутњом, охолошћу, завишћу, и каткада сам падала на том тесту својим исхитреним реаговањем или превеликом удаљеношћу од сржи проблема, неразумијевањем. Благост ријечи и топлина доброг васпитања чиниле су да се у часку све окрене и настане посебна наука, алхемија увида. Најљепша метаноја у учионици живота.
Када се убрзо, сунчаног мајског дана, затворе платформе ваших нових учионица лаким ходом кренућемо према сјећањима, најдивнијим сјећањима, која су љековита у тешке дане на животним стазама.
професорица Славица Малић
