У четвртак, 10. октобра обиљежен је Свјетски дан менталног здравља, a гимназијалци су и ове године пружили несебичну подршку.
У четвртак, 10. октобра обиљежен је Свјетски дан менталног здравља, у Административном центру Владе Републике Српске. Ове године говорило се о бројним темама у вези са менталним здрављем, а фокус је стављен на превенцију суицида.
На почетку су медији упознати са реалном сликом њиховог утицаја, али су и сви радници чија је струка рад са људима упућени како да помогну сваком облику или назнаци суицида, те је ова организација била информативно-упозоравајућег карактера.
Корисници УГ „Заједно“ обратили су се јавности и доказали да је „Океј не бити океј“. Кроз краткометражни филм, пјесму и исповијести су послали директну поруку читавом свијету: „Обрати се некоме, није то срамота.“ Софија Грубач, Анастасија Ђорђа Босанчић, Андреј Стојановић, Сара Филиповић, Исидора Грабеж, Анђела Крунић, Лана Граховац, Валентина Наерац, Тара Јованић, Ивана Лакић, Алексеј Чудић, Милош Грубешић, Јована Новаковић, Исидора Копрена, Ивана Штековић и Алексеј Марић су, заједно са социјалном радницом, Јеленом Лакић, дали велику подршку овој организацији.
Кратким перформансом, чији је аутор наша социјална радница, те пјесмама које указују на добробит менталног здравља, гимназијалци су научили како каналисати своје емоције, како помоћи некоме и како сарађивати са свима, како у тренутку тако и дугорочно. Предсједница Савјета ученика, Анастасија Ђорђа Босанчић причала је о утисцима које је стекла током рада са корисницима УГ „Заједно“ и о самој организацији: „Често смо склони предрасудама у многим сегментима живота, али ми се некако чини да су предрасуде о људима са проблемима у менталном здрављу веома честе. Искуство упознавања и дружења са члановима УГ „Заједно“ за мене је било истински непроцјењиво. Схватила сам да је ментално здравље драгоцјено, те да сви треба да водимо рачуна о својој менталног хигијени. Вољела бих да свако од нас учини себе богатијим за једно овакво искуство, разбије предрасуде и стигме, те прихвати ове људе као саставни дио нашег друштва, јер је то оно што им заиста треба – наше разумијевање и подршка.“
Невена Зеленика, III2
