Вита Малешевић
У оно вријеме кад смо пратили у пензију колегу Богдана, па сам спремала и читала говор, Вита је најавила резервацију – да и за њу напишем нешто слично кад је будемо испраћали. Олако и у шали, какви су углавном били моји текстови писани колегама на испраћајима, прихватих, само што тад нисам била свјесна овог што се данас питам – ко је видио директору писати шаљиве говоре!
Наравно, нећу прекршити обећање. Иако смо уз анегдоте пратили наше колеге, јер су вољели и воле смијех, то им није једино заједничко. Примијетићете да имају још нешто слично – већином успију овладати неком вјештином да лакше и с миром, пред крај радног вијека или чак и мало раније, нађу личну мјеру за овај наш посао, и за околности у којима радимо, а зна се да оне никад нису биле идеалне. Отуд и моја нада да ћемо сви ми који смо скочили ближе пензионерској клупи, умјети као и они препознати шта је то за нас најбоље и како у тешким временима да сачувамо себе.
Виту је професионални пут водио за филозофијом и логиком, а онда је она поред тог пута издубила за себе једну нишу, закрилила је завјесом крај које је могла спустити атласовско бреме свих оних мислилаца чија имена памтимо из уџбеника. Ту нишу, уточиште, испунила је оним што јој је важно. Изнад свега, на полици, стоје портети њене дјеце, Милице и Милоша, а испод, на осталим полицама су кутије различитог садржаја. Неке су пуне разнобојног, крупног камења на прстењу. Ту су и бесконачне ниске перли и ешарпи у истом тону, преовлађују зелена и ружичаста, а онда се из те гомиле помаља и жута, налик на Сунце изнад Срнетице.
Народским изразима означене су поједине кутијице и ладице. У једној таквој ладици вјероватно су сачуване и шаљиве узречице, употребљаване углавном на почетку сједница Наставничког вијећа, чији дневни ред често није обећавао ништа духовито. У шифарнику за цртице из живота у настави, ти додаци су под М – Мало шале.
Све те ситнице и мноштво „чари обичног живота“, како би рекао један писац, прокријумчарила је да не зна Платон, а за оне друге тешке и изазовне послове који су остали „са ове стране завјесе“, јер им трајно нико не може измаћи, као и за немале родитељске бриге, одређена је смјена стоицизма и епикурејства, укруг, као њена мјера савладавања практичног живота.
Додаћу још само ово – Вита је у Гимназији од 1987. године, а ми је данас испраћамо са жељом да ону своју нишу широм отвори за све што јој може донијети радост и да у здрављу, са својим супругом Мирком, дочекује дјецу и унуке.
За Ранку
Ријетко се кад осјети да растанак од драге саговорнице и дивне колегинце има свој духовни облик у једној пјесми, у њеним стиховима, римама и млијечним гласовима као најотмјенијим симболима живота, а та пјесма је: Живот, сестра моја Бориса Пастернака.
Пастернакова пјесма говори о животним станицама, о неминовностима, о звијездама које прате наш пут, али надасве она пјева о човјековој природи која може да апсорбује много, и добро и рђаво, али остаје животом и мислима јака и своја. И кад год бих прочитала oву пјесму, најчешће ме мисао водила до чудесне жене, професорице Ранке Спасојевић. Само да се зна да овакве повезнице имају тјеснац кроз који никагда не пролази дефетизам и саможивост.
Присјетимо се: Јесења киша се разбијала о борове и о повелика стакла наше школе, давног септембра, прије 17 година, када су плаве раздрагане очи радознало посматрале скуп у зборници. Нама непознат животни ред, открилио се и у њему је заузла своје мјесто Српчанка, Рускиња наша. Брзо смо увидјели да њен приступ готово свему произилази из широког образовања заснованог на класичној руској књижевности и неког младалачког интересовања за све видове умјетности. Благородност и одњегована једноставност нове професорице руског језика брзо је освојила срца и ученика и колега.
Ученици су са великим жаром учили руску граматику и пјесме. Врхунски резултати на такмичењима показатељи су да сте чинила љепоту стварима у које вјерујете. Неки Ваш замишљени едукативни циљ налазио је начине да и нама освијетли мисао говорећи о Достојевском, Толстоју, Булгакову, о нашим сликарима и великим људима. Односно, та животна радост која је расута у књигама и обиље истине у њима преливале су се на нас кроз Ваша занесена, поетска присјећања на Јасну Пољану, на руске шуме или степе. Те приче су нам уљепшавале дан, као у Пастернаковој пјесми када пурпурно небо послије кише обоји све недостатно и мрачно.
Можда је она давна посјета станици Мајаковскаја, тактилни осјећај и мирис књиге у московским библиотекама био предуслов за стицање духовне снаге која је животне невоље и отрове одбијала достојанствено носећи стег. Када сте и причали о тим горким тренуцима из личног живота, о падовима и дизањима, о жељама, све на Вама и у Вама показивало је висину стварности гдје је живот сестра, најблискији род. А ко то може?
Може онај ко онеобичи наше душе: и причама, и стиховима, и чињеницама свакодневља, и мелодијом полугласова, и највише исконским осјећањем да је живот сам по себи најљепше посестримство.
Драга Ранка, желимо Вам да ове шкрте новчанице просвјетне пензије дуго трошите на оно од чега Вам је срце занесењак, али и на куповину Пушкинових сликовница на руском за голубијеплава ока два, дјечја.
Будте шчастљиви!
