Ученици ИБ2 генерације су и ове године посјетили Вишеград завршавајући анализу Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“. Путовање 20 ученика у пратњи двију професорица, Бранке Љубојевић и Жане Јанковић, у реалном времену трајало је непуна три дана. Бројимо ли доживљаје, разговоре, емоције и спознаје, оно ће трајати заувијек!
Овогодишња теренска настава из предмета Књижевност имала је устаљени план посјете Андрићевој учионици, обиласка града у пратњи туристичког водича Бранислава Андрића, часова на Ћуприји и у повратку посјете Спомен-кући Милице Бабић Андрић у Шамцу. План је формално испуњен, а неформално добрано превазиђен.
Сједење у клупама учионице коју је 4 године похађао наш једини нобеловац и упознавање са анегдотама из његовог живота створило је специфичну атмосферу која је, поткријепљена фотографијама и презентацијом, настављена реализацијом часа на самој Ћуприји. О њему ћемо касније… Ако икад…
Захваљујући љубазности и сусретљивости Туристичке организације Вишеграда и Библиотеке, добисмо позив за прославу Андрићевог 134. рођендана, гдје смо уживали у музици, ријечима и сликама из живота и свијета онога чије је дјело свијет наших часова већ мјесец дана.
Други дан обишли смо Вишеград, али не обични, већ онај из романа. Посјетили смо Јеврејско гробље, Лотикин хотел, измјерили и осјетили мост корацима, педљима, длановима. Ексклузивност овог путовања била је и посјета Бикавцу, брду града Вишеграда, на којем је прије само неколико дана подигнут споменик Драгиши Недовићу, човјеку који је аутор многих пјесама за које смо дуго вјеровали да су „из главе цијела народа“. Сједили смо под шедрваном и слушали једну од најљепших народних пјесама икад испјеваних!
Свака шетња тражи одмор и предах, а након њега посјетили смо Андрићев институт у пратњи предусретљивих запосленика. Симпозијум о дијалектологији није нас омео у намјери да посјетимо библиотеку Инстуитута, прегледамо старе и вриједне књиге, упознамо се са првим издаањима Андрићевих и Његошевих дјела. А онда опет час на капији Ћуприје…
У повратку смо посјетили Шамац и његову сјајну културну установу под руководством Миланке Благојевић која својим радом потврђује Андрићеву тврдњу да се чуда скривају и почивају у малим заједницама, мјестима, људима. Прича о Милици и Андрићу, њиховој дугој љубави и кратком браку, али и Миличино образовање и посао првог костимографа Народног позоришта у Београду понијели су малде умове у сфере снивања и планирања. Трагови проживљеног вјечно остају у нама…
А часови…. Био је то највреднији исход овог наставног процеса, онај који нико није могао да очекује, претпостави, педагошки промисли и методички испланира. Премда су финални испити по распореду у мају 2027. и дипломе стижу много касније, ИБ2 је положио! Својим есејима показали су да нити један час није био узалудан, нити једна сугестија залудна, а критика превиђена. Показали су да овај свијет остаје у рукама оних који умију мислити, гороврити, али и осјећати и разумијевати и себе, и друге, и свијет који их окружује.
Тешко је ријечима пренијети утиске професорица које су, често без даха, иза сунчаних наочара скривале сузе, али ће се професорице потрудити да нађу начина да 25 есеја угледа свјетло дана и да сви ви, који, читајући ово, мислите да претјерујемо, повучете и ријеч и мисао!
Ова теренска настава још једном је показала и доказала да сваки излазак из учионице и практична примјена знања и вјештина доноси много више добра но пуко таворење у оквирима који годинама дјелују непромијењено и непромјенљиво! Изађимо изван оквира и свијет ће заблистати!
