Жив је и напредан народ који језик свој усавршава. Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано у језику, све конкретно и све апстрактно. Развијен језик, моћан језик, то је стихија; као да он сам ствара, а ми комбинујемо његове крупне и ситне творевине, његове виртуозности – ријечи су једне од највећих српских списатељица, Исидоре Секулић.
Управо у ово што нам је Исидора поручила увјерило се одјељење IV3, приликом посјете изложби Слово српско рукописно, постављеној у Галерији Академије наука и умјетности Републике Српске.
Наше одјељење, у пратњи професорице Славице Малић данас је имало прилику да се упозна са темељима нашег језика и нашег народа. Изложба Слово српско рукописно посвећена је најзначајнијим и најстаријим српским ћириличним рукописима, који су својим настанком омогућили даљи развој српског језика и писма, на којима се темељи наш идентитет. Изложба садржи тридесетак оригиналних или фототипских изадња наших средњовјековних рукописа, међу којима су: Мирослављево јеванђеље, Законоправило Светог Саве, Чајничко јеванђеље, Буквар инока Саве Дечанца и многи други. Већина изложених рукописа настало је између 14. и 16. вијека управо на територијама наше данашње државе, а некада средњовјековне Босне и Хума.
Пут описмењавања није био нимало лак, у шта смо се и сами увјерили, али је ипак од кључног значаја за опстанак сваког народа, јер народ без језика и није народ, такав народ нема ни историју ни будућност. Ово нам је поручио и наш домаћин, историчар, Жељко Вујадиновић, али нешто другачијим ријечима: Писменост уводи један народ у историју. Посматрајући све те старе рукописе постали смо свјесни колико су они значајни за све нас, и колико је тај дуг и исцрпљујућ рад нама непознатих писаца омогућио да данас будемо то што јесмо и спријечио нестанак нашег правог идентитета.
Нама је данас дат само један задатак, али ни у ком случају лак, а то је да чувамо свој језик и заговарамо писменост, која је нажалост након достигнутог врхунца почела да губи на значају. Ова изложба нам је показала какво благо посједујемо и подсјетила нас да га очувамо и за будуће генерације.
