Једна стара пословица каже да добра дјела никада не умиру, већ се претачу у друге људе и настављају да живе.
Сигурна сам да кад год неко од нас гимназијалаца угледа на улици било какву животињу, ћуку, мацу или зеку, и крај ње некога ко је застао, чучнуо да је помази, у нашем ће сјећању изронити професорица и колегинициа Татјана Рачић. Њена љубав према животињама свима нам се урезала, али не само у сјећање, него и у срца као добро дјело које желимо наставити.
Управо из ових разлога ученици III1, заједно са својим одјељењским старјешином професорицом Бранком Љубојевић, прикупили су симболична новчана средства са циљем да, у име сјећања на проф. Тању, помогну Азилу за псе на Мањачи.
У недјељу, 21. септембра, 9 представника одјељења је, заједно са одјељењским страјешином, посјетило Азил и провело тамо неко вријеме. Осим новчаних средстава, ученици су дивним малим напуштеним бићима дали оно што им највише недостаје – љубав, њежност, игру. Волонтери и запосленици Азила су их провели кроз цијели простор, укључујући и хангар који је најтужнији и најстравичнији дио Азила. Много дивних паса различитих узраста, раса, величина затворено је, тужно и љуто. Немогуће је не сјетити се да су сви они припадали некоме ко их је, жељан престижа, некада купио, а онда, када је тренд или занос прошао, оставио крај пута, у шуми, на улици…
Било је много љубави, мажења, али и суза због суровости човјека који, изгледа, заиста јесте најсуровије и најгрубље биће на планети. Ученицима је ово било јединствено искуство које је обликовало хуманост и свијест о томе да одлуке треба доносити свјесно и савјесно, а разредница је, као примјер добре праксе, удомила једног малог псића којег су ученице оцијениле као најумиљатијег.
Поручују свима да мјесечно издвајање по 1 КМ свих бањалучких средњошколаца може да промијени услове живота ових паса. Два сата годишње сваког средњошколца које би провео у Азилу дијелећи љубав и радост са псима промијенио би животе и ученика и паса: од тога се постаје бољи човјек! А ако би сваки средњошколац који жели пса прво отишао у Азил, сигурно би донио најбољу могућу одлуку – да удоми једног од љепотана који се лијепе за дланове и срца!
Захваљују се волонтерки Мили Шарић и Граду Бањалуци на организацији посјете.
