Чудесна је моћ метафоре. Она умије да дочара тајанственост простора човјекове судбине и потребу да се она разумије. Ко зна на колико начина је опјевана и колико значења има једна од њих – пловидба морем. Море ~ огромно, мирно и валовито, безобално и обално, горко. Та слика распламса мисао о заједничкој пловидби нашој у струји живота, на броду који се четири године одупирао штурини живота, пловећи визијом кормилара.
Ја, убрзо, застајем у мирном приобаљу да сачекам нова, раздрагана лица. Ви, који одлазите, узимате друга једра и ослушкујте јаке вјетрове који ће вас одвести до чврстих обала у себи. Мој капетане, пловидба страшна прође. Пребродили смо буре све, кликтао је један пјесник на далеким доковима, када је његов живот улазио у непознате струје. Сада ви, млади кормилари, са поносом, и дивљењем посматрате воде живота којим пловите, и свој чун ослобађате понеког терета из минулих дана. Бродите што дуже занесени праскозорјима, само то и ништа више.
Нејаке сам вам алатке у руке дала да се носите са Сцилама и Харибдама живота. Оне љуштуре од чињеница, етикете туђих мисли, разнијеће се у првом јачем удару олује, додуше, могу и помоћи да савладате прву неман, али за сљедећу треба јачи харпун, модернији компас и чвршће срце. Чврсто, толико чврсто као стијена на којој је окован ватродавац. Чиме се борити кад останете без смјера и компаса, а мора се даље, могу само рећи – ватрицом која је упаљена у души прије свих олуја, а упалио ју је неко ко је волио, волио и преко неба, као Бранков дједа Раде у ноћима сљезове боје.
Кад будеш одвећ далеко од обала и пристаништа и када се у теби буду укрштали страшнији вјетрови од сјеверних и кад на палуби сигурности видиш сапутника огромних крила, клонулог и смијешног, сјети се: доживио је исто. Неки су вјетрови омели албатросу лет. Настави да пловиш, не затварајући свијет у кавез далеко од себе.
Странац је погријешио, ви сте ми објаснили, затворивши срце у окове безнадежног, не препознајући душу, једну једину, најнајнију, уз коју може сваки корак бити корак срећи. Равнодушност је свирепост гора од разбојништва и пљачкаштва. Јозефу смо судили, осјећајући под непцем да и наше унутрашње дозријевање тражи процес. И онда нам је Деса помоћу два малена приједлога, о и за, граматичке лиценције, откривала архипелаге добра кад мањка благоразумевања и помиловања.
А, ти, ипак, не ломи, не кидај, одлутај да не би испуњавао туђе жеље и своју савјест заробио у новчанику оног коме је срце комадић сала.
Застаћеш у некој луци, и помислићеш да си изван колосијека јер дарујеш срце као јабуку без страха да је раскомадају и баце, зато што јаче боли безњеница. Љубав је ријетко благо у овом свијету мржње, Ричард је знао и још је тражи преко звјезданог прага. Саградићеш и дом, засадити виноград и уз заласке испијати сласти живота без бојазни од никад више. Не слијеће често на Паладин кип мрачна птица.
Четири прољећа су својим сјајем снажила и миловала ваша млада лица; на великим окнима школе остају осмијеси, љутње, праштања и понека суза. Најљепше слово љубави је ницало из случајног погледа или окрета. У Јовиној 13 и даље се тка плетисанка, од јаве и од сна, тка се златним Јефимијиним нитима. Биће видљива кад ти звијезде освијетле пут, а дан који се одрони од тебе буде такав да пожелиш да се опет састанеш као с пријатељем и без стида га покажеш васиони.
Пењем се степеницама до невелике луке смисла,
још мало дана остаје да их дијелимо, и ја
све више мислим о вашој пловидби. Прича и
причања има море, у сјећању ће остати само рајевице.
Mатурантима,
Славица Малић, професорица
