Дана 14. марта 2025. године, ученици другог разреда кренули су у вишечасовну вожњу према Херцеговини, жељни нових сазнања, утисака и дружења. Свјесни да их очекује путовање кроз богату историју и културу, кренули су ка југу.
Прва станица било је свето мјесто – Манастир Житомислић, један од најзначајнијих православних манастира у Херцеговини. Уз пратњу водича, ученици су имали прилику да се упознају са његовим историјским и духовним значајем, али и са рукописном традицијом о којој су много учили у претходном периоду.
Сљедећа дестинација била је некропола Радимља код Стоца, јединствено средњовјековно налазиште познато по стећцима украшеним мистичним симболима. Иако их је киша накратко изненадила, није умањила њихову знатижељу, као ни ентузијазам водича. Као прва школа из Републике Српске која је посјетила овај локалитет који свједочи о дугој и богатој историји живота на овим просторима, препоручујемо свима да ураде исто.
По доласку у Требиње, киша је престала, као да је сам град пожелио добродошлицу младим путницима. Услиједио је обилазак знаменитости: Музеј Херцеговине, Арсланагића-Перовића мост, Андрићев мост, Стари град, споменик Јовану Дучићу, Његошу, као и Црква Преображења Господњег. Ове локације приближиле су ученицима дух Требиња и подсјетиле их на вриједност књижевног и умјетничког наслијеђа родног краја Јована Дучића. У вечерњим часовима, ученици и професори су заслужили мало слободног времена након дугог путовања и доста пређених корака.
Другог дана, обилазак је започео рано, а прва станица била је Грачаница, храм који доминира градом и чува сјећање на Јована Дучића. Након тога, ученици су посјетили Манастир Тврдош, гдје их је дочекао свештеник поријеклом из Босанске Крајине, упутивши им топле ријечи добродошлице, многе вриједне поуке за живот и благослов за срећан пут ка Бањалуци. Након обиласка Манастира и манастирског винског подрума који датира још из 13.вијека, праћени орвим капима кипе, запутили су се кући.
Као и свако путовање, и ово је за ученике прошло брзо, док је професорима вјероватно дјеловало знатно дуже. Иако су неки историјски подаци можда већ изблиједјели у сјећањима, оно што ће остати урезано јесу тренуци дружења, атмосфера у аутобусу, омиљене пјесме и безброј успомена.
На крају, захвалност дугујемо професорима и особљу школе који су омогућили ово путовање, али посебна захвалност иде возачима аутобуса – јер пут кроз Херцеговину, са својим бројним кривинама и усјецима, захтијева не само вјештину, већ и стрпљење.
Требиње, vale!
