Поводом обиљежавања сјећања на жртве система концентрационог логора Јасеновац, Републички педагошки завод (РПЗ) у сарадњи са ЈУ „Спомен-подручје Доња Градина“ расписао је конкурс за најбоље литерарне и ликовне радове ученика основних и средњих школа. Овај конкурс традиционално представља један од најважнијих видова очувања историјске свијести и културе сјећања код младих генерација.
Са поносом истичемо да је у изузетно јакој конкуренцији, ученица наше школе Јована Гатарић освојила прву награду за свој литерарни рад. Жири је препознао дубоку емоционалну зрелост и етичку снагу њеног текста, који на достојанствен начин проговара о страдању, тишини гробних поља и важности незаборава.
Свечаној додјели признања, која је одржана у Спомен-подручју Доња Градина, присуствовала је и делегација наше школе. Уз награђену ученицу, церемонији су присуствовале директорица школе Живка Бачински и професорица српског језика и ментор Славица Малић. Њихово присуство потврђује опредијељеност школе да активно подржава талентоване ученике у обради тема од националног и универзалног значаја.
У наставку текста можете прочитати побједнички рад који је нашој школи донио ово престижно признање.
Кошпица
Било једном једно село
а то село било је мало
и мирисало је на љубав
на рану жетву
на крушке и шљиве
на тамјан из малене цркве
и у селу једна дјевојчица
дјевојчица плаве дуге косе
лијепа и живахна
поносита и дрска
и смијала се увијек
очи би јој се скупљале
и постајале тако мале
као двије линијице на дјечијем цртежу
смијала се мајци, оцу
смијала се дану несванулом
и мачкама жутим и шареним
што су се око њеног прозора сакупљале
а највише се смијала сунцу
сунцу што је на небу стајало увијек
и поздрављало је
и испраћало
али једног дана
дошли су они
тихи и црни
и њихове чизме
згазиле су њен малени живот
сунце је појела тама
и побјегле су мачке са њеног прозора
и од њеног дворишта
остало је само блато
дубоко и љепљиво
што направише црне чизме
и оно је гутало њена боса стопала
и није имала више коме да се смије
нема старе црквице поред пута
мирис тамјана угушен је
крвљу и димом
нема више ни дуге косе
она лежи у оном блату
одсјечена као суха трава
остала је само глава
мала и огољена
на њој нема више линијица од смијеха
већ само двије црне рупе
што збуњено гледају у Саву
и питају ко су они људи
што јој село спалише
и све у њему
као стоку поклаше
и гдје је воде ти људи
и зашто и њу већ нису убили
и остала је сама
свједок пепелу свог дјетињства
и онда су је гурали
и она је ходала
у малој колони
што остаде од малог села
викали су – тамо
говорили су – овамо
и она је ишла
послушно без опирања
а у џепу је стискала
једну кошпицу из шљиве
оштру као жилет
стезала ју је док јој длан није прокрварио
то је било све што је остало
од њеног села
њене куће и баште
и од ње саме
и тако су стигли на станицу
и тамо је била гомила људи
малих и великих
мушких и женских
али ипак
сви су они били исти
и она је била иста као они
отргнута из свог живота
препуштена мраку и тишини
и затворили су их
у дрвене вагоне
у којима није било ваздуха
нити мјеста за сједење
само људи
и мирис крви и блата
што се увукао у сваки уздах
оца није било поред ње
он је давно постао само потиљак
на другом крају гомиле
али њежна рука њене мајке
снажно ју је стискала
као да покушава да је пробуди
и прекине мрак који јој је био пред очима
а она је ипак била сама
у мраку вагона
и није осјећала ништа
и није ни слутила шта долази
и возили су их тако
до мјеста смрти
а тамо су их
опет
гурнули у блато
и почели да их раздвајају
као старо жељезо
и дјеца су плакала
мајке су галамиле
али послије пуцња
све је било тихо
и тада ју је неко повукао за раме
и рука јој се извукла из мајчине
и никад је више није видјела
остала је само слика
и топлина длана
да ју грије у хладним ноћима
у логору ка којем иде
узели су јој све
њену стару похабану црвену хаљину
и ону кошпицу из шљиве
узели су јој име
и икону свеца заштитника
и ништа своје више није имала
ни мисли више нису биле њене
и није се више сјећала
ни својих мачака
ни старе цркве
ни укуса џема који јој је бака правила
ни имена својих лутака
ничега
сада је постојао само дим
пепео
глад и мрак
и она се више не разликује
од Саве
од траве
од камења
од тишине ноћи
она је сад само мрља
која не умије да се смије
она више нема руке
које могу да загрле
већ само двије гране које дрхте
и она полако постаје камен
сива и крута
и више је ништа не боли
њене очи више ништа не виде
само мрак
и крај
то је тај нови цртеж
једна дебела
црна пруга
нема више једног малог села
ни у њему једне дјевојчице
само Сава још тече.
