била једном једна девојка
лепа и поносна
брза и смејава
са дугом косом и белим рукама
и та је девојка мислила
ја сам најбоља и најлепша
овде нема никога за мене
где је тај који је за мене
једном је добила цвеће девојка
бацила је
други пут добила је песму
бацила је
трећи пут добила је прстен
бацила је
и једног дана дошао је ветар
и ветар је тако загрлио
да није могла да дише
и ветар јој је подигао сукњу
и ветар јој је подигао косу
и ветар је окренуо и обрнуо
и није знала девојка
шта се са њом дешава
и онда је њу ветар подигао
и однео далеко далеко
више је никад нису видели
ни мама ни тата ни бата ни сека
постала је страшна ветровита краљица
тамо у облацима
и једино што је волела
то су била деца
деца доле што трче и скачу
деца што се смеју
деца што не плачу
а сад спавај
(„Деца“ – Милена Марковић)
Али, сачекај мало, јер рекла си ми:
„Јави се ако нешто затреба!“, рекла си ми на ходнику Гимназије и отишла на час.
Постоје ти лагани тренуци за које не знамо да ће нам једном бити важни. То су обични, мали делови разговора као: „добар дан“ или „довиђења“; то су кратки погледи у пролазу, делићи слике које је наш мозак ухватио без напора, а онда заборавио – у пролазу. После се деси нешто велико, као сада, и ти тренуци испливају из заборава. И ми схватимо: то су били тренуци који ће бити будућност.
„Јави се ако нешто затреба!“, рекла си иако смо знали, и ти и ја, да те је напао непријатељ који жели све да претвори у заборав и бесмисао. Ипак, ми који радимо у школи имамо срећу јер нам се пружа смисао који нам ништа не може отети. Ми стварамо темељ у младим људима због ког ће они, кад наиђу животни потреси, а увек наиђу, остати чврсто на земљи, непољуљани. Темељ који си ти постављала у ученицима био је од: љубави и давања. Зато ћеш увек бити вредна својим ученицима, и зато си део будућности.
И зато једно мало „добар дан“ или „довиђења“, сличица из сећања са твојом торбицом боје кајсије, сукњом која лепрша, сада добијају смисао за твоје ученике – и постају вечност.
„Јави се ако нешто затреба!“, рекла си и отишла брзим кораком на час, па се сетих како си трчала маратон у својим посебним патикама за трчање. Неко је рекао да они који трче стигну брже до циља од оних који кроз живот само ходају. Зато њихова трка краће траје. Знала си ти то, али си ипак трчала, брзо и упорно. Али знала си и да се трчање нас наставника никада не завршава. Наша трка је увек једна, а циљева много, као што је много генерација ученика које изводимо у свет. Зато си рекла: „Јави се ако нешто затреба“.
Па, ево зато сад ти се јављам, требаш нам: да за наше ученике опет трчимо заједно.
Иван Јевђовић
