Драги читаоче,
оно што ћеш сада прочитати су успутни и тек угрубо уобличени доживљаји једне координаторке овогодишње „Седмице умјетности“. Потреба да се они искажу надолазила је заједно са њиховим тумарањем по њеној глави, док нису почели да захтијевају излаз.
Они који учествују у „Седмици“ већ другу, трећу или четврту годину могли су на личном примјеру, али и на колективном, да уоче како, учествујући, еволуирају као личности, паралелно са сопственим радом и умјетношћу. За то су била неопходна два услова. Први, да те неко заиста види. Други, да препозна оно чиме се бавиш и упути ти квалитетну, добронамјерну критику. Та два услова појављују се ријетко у времену када је умјетност на маргинама друштва. И зато хвала. Хвала на путоказу како да растемо.
Чини ми се да од тренутка објављивања конкурса, па све до самог наступа постоји нека невидљива струја која протиче кроз све нас и чини да све, у времену и простору између, постане ново, необично и узбудљиво. Једним дијелом и због своје изазовности, али понајвише зато што постајеш самом себи странац. Неко биће које тек треба открити и показати свијету.
Сваке године постоји један тренутак који се по својој емотивној снази издвоји од осталих. За мене је то неизоставно – грљење. И то оно када је све већ готово. Када твоје тијело обнавља виталне функције, ти покушаваш да схватиш шта се управо догодило, а око тебе је море познатих и непознатих људи који ти срдачно честитају. И тај осјећај да више не постојиш као издвојено острво индивидуалног је нарочито благодата у савременом друштвеном тренутку. Ти учествујеш својим трудом, залагањем, уложеним временом, али оно што се појављује као исход увијек је изнад тебе. Нешто емотивно, лијепо и добротворно протиче кроз тебе. И све што треба да учиниш јесте да помогнеш том нечему да се испољи у најбољем облику. И зато хвала. Хвала на могућности да то будемо.
Девета година одржавања ове манифестације показало је још нешто – самобитност умјетности. Једноставно све ово је важно само по себи. Важно је нама. То је један од главних предуслова за стварање квалитетне умјетности. Сваки детаљ био је осмишљен – сценографија, мултимедијални садржај, свјетла, редослијед. Неко би рекао да је све то помало претјерано. Ми бисмо рекли да је то она исконска снага која лежи у сваком младом бићу и која, макар маштом, увијек жели да свијет учинимо бољим и љепшим мјестом.
Тај увелико самосталан живот „Седмице умјетности“ почиње да надраста и оне који су за њено постојање најзаслужнији. И зато хвала. Хвала што сте уз нас све ове године. Јер то је оно што је заиста вриједно – омогућити људима да буду додирнути или да они сами буду додир неког сасвим другог, помало измаштаног, свијета.
Невена Љубоја, III4
