Оснивање


Вишевјековна турска власт начинила је од Бање Луке учмалу босанску касабу, настањену крајем XIX вијека са свега десетак хиљада душа: ситних трговаца, традиционалних занатлија, чиновника, војника, разних свештеника и покојег учитеља, те њихових породица. Тек је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. године и у наше крајеве, коначно, осјетније донијела достигнућа и дух Европе у скоро свим сферама живота, па и у школству. Мада није обезбиједила потпуну национално-вјерску равноправност, хабзбуршка власт значила је већу правну сигурност, економски просперитет и нeмали културни напредак. У таквој атмосфери Бања Лука почиње постепено мијењати учмалу оријенталну физиономију и добијати обрисе модерне вароши.

Иако спора, европеизација се примјећивала на сваком кораку, почев од ношње, исхране, начина становања, преко појаве нових заната и зачетака модерне индустрије и саобраћаја, до оснивања савремених културних и просвјетних друштава и институција. Једна од таквих институција је и Велика реалка, установљена 4. октобра 1895. године, са задатком да припрема ученике „за шумарске, за пољодјелске, за кемичке и друге високе школе”.

Настава је првих година одржавана у згради бивше Руждије (турска вјерска средња школа), а 1. марта 1898. год. Реалка је усељена у ново двоспратно здање које је у својој „дивотној изради” и „савршености […] архитектичне вјештине” задовољавало „све жеље строгог педагошког захтијевања”. И много више од тога: зграда Гимназије постала је понос и једно од главних знамења Бање Луке.

Зграда Реалке деценијама је била свјетионик града

Храм изнад тржнице


Изградња Велике реалке на узвишењу изнад градскe тржницe, гдје су до тада биле војне бараке, почела је одмах након оснивања школе, у јесен 1895. године. Радећи по аустријским пројектима, а са италијанским зидарима и домаћим надничарима, предузимач Хиполит Покорни је за три године сачинио величанствено двоспратно здање, које је, својим положајем и љепотом, седам деценија плијенило пажњу пролазника, улијевало страхопоштовање неуким и било понос својих ранијих и тренутних станара, али и цијелог града. Зграда је била за оно вријеме веома модерно опремљена: имала је богате збирке модела, експоната, апарата, справа и других учила, солидне библиотеке (наставничку и ученичку) и све друге техничке услове за квалитетну наставу. Правоугаона, свијетла двоспратница, која је „спајала стил ренесансе и времена у коме је саграђена”, имала је по четири велике учионице на свакој етажи, комотне и освјетљене ходнике и низ других мањих просторија а и – што је за оно вријеме код нас било права ријеткост – централно гријање. Здање је дограђивано у два наврата: 1903. и 1931. године. Планирана је и изградња гимнастичке сале, али се то није десило.

Катастрофални земљотрес 26. и 27. октобра 1969. године смртно је ранио гимназијску зграду и уништио инвентар, архиву, библиотеку и већи број кабинета. Стручњаци су тада процијенили да се Реалка мора срушити, а „егзекуција” минирањем је, уз тугу па и сузе многих Бањалучана, извршена 31. јануара 1970. године.

У почетку, школа је била резервисана за мушку омладину, а ученице су стекле право да је похађају тек 1912. године, као ванредни, односно од 1919. године као редовни полазници. Број ђака у овом периоду је правилно растао, па се од првобитних 66 попео на 430 (1917/18). Првих 12 ученика матурирало је 1903. год.

Осморазредна настава се одвијала у оквиру 15 предмета, а према плану и програму који су доносиле хабзбуршке власти. У почетку се највише изучавала математика, потом цртање и геометрија, да би – постепеним прерастањем Велике реалке у Реалну гимназију – од 1912. године акценат са поменутих предмета био помјеран на језике (српскохрватски, њемачки, француски) и историју, a уводи се и 16. предмет: латински језик. Оцјене су биле од један (најбоља) до четири (недовољна).

Бити ђак ове школе подразумијевало је поштовање строгих правила: ученици су носили посебне капе са бројем разреда (одликаши су имали и додатне ознаке), кретање ученика је било ограничено до седам или осам сати увече.

Осим што је била педагошка, Гимназија је врло рано постала и културна, научна, па и национална институција. До Првог свјетског рата у њој су основани пјевачки збор, тамбурашки и гудачки оркестар, те многа ђачка друштва, па и илегалне омладинске организације.

Доба југословенске Краљевине


Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Гимназија се нашла у другачијим условима. Ратна разарања, страдања, немаштина, унификација наставних планова и програма, недостатак професора и сијасет других околности, изазвали су, за школу, низ проблема и искушења. Промјене су биле крупне и учестале.

Ослобођење је у клупама затекло шест разреда Реалне гимназије и два разреда (седми и осми) Реалке. Одмах је обновљена употреба ћирилице, а прве поратне школске године и ученицама је дозвољено да буду редовни ђаци. Од 1920, послије трећег разреда, спровођена је бифуркација (рачвање) на два смјера: гимназијско-хуманистички (учио се и грчки језик) и реално-гимназијски. Три године касније, уведена је и тзв. мала матура, која се као селективни испит полагала послије четвртог разреда. Од 1925. године примјењује се и нов начин оцјењивања: одличан (5), врло добар (4), добар (3), довољан (2) и недовољан (1), с тим да је Закон из 1929. посљедње двије оцјене преименовао у слаб (2) и рђав (1) и третирао их као непролазне. Од 1927. године уведене су и ђачке књижице које су служиле као легитимације и ван школе.

Иако је поменути Закон из 1929. године напокон регулисао рад у југословенским средњим школама и верификовао многе промјене, и наредних година, све до Другог свјетског рата, дешавале су се сталне измјене. Тако је 1935. године уведен пријемни испит и то из српског или хрватског језика и математике. Исте године основана је и Нижа женска гимназија, која је 1939. године прерасла у Пуну женску гимназију. Сходно дешавањима у Европи и промјенама у југословенској спољној политици, од 1937. године гимназијалци добијају могућност да, умјесто њемачког, уче енглески, а од 1939. године и италијански језик.

У међувремену, дошло је и до великог пораста броја ученика. Тако је школске 1933/34. године било 836 ученика.

Под бомбама


Други свјетски рат донио је још већа страдавања од претходног. Босна и Херцеговина је ушла у састав НДХ, чија је власт наложила свим професорима, па и оним у бањалучкој Гимназији, да положе заклетву поглавнику Анти Павелићу. Таква политика натјерала је неке гимназијске професоре на бијег у Србију, а многи бивши и тадашњи ученици, па и неки професори, учионице и креду замијенили су шумом и пушкама.

Почетком прве ратне школске године у зграду Гимназије су се уселиле још и Учитељска школа и Трговачка академија. Тако су се у истом здању обрели ратом проријеђени професори и ђаци четири бањалучке школе. Али, не задуго, јер су, већ крајем 1942. године, Нијемци зграду Реалке претворили у касарну и складиште, а протјерани гимназијалци наставу су похађали у мектебу (муслиманска основна школа) и Ватрогасном дому, а гимназијалке у просторијама медресе (муслиманска средња школа). Због недостатка учионица, ученици су наставу похађали само три дана седмично. У јесен 1944, због даљег осипања броја ученика и професора, Мушка и Женска гимназија су поново обједињене у јединствену Гимназију. Осим тога, септембра 1944. године савезнички авиони су, гађајући усташко упориште у Кастелу, погодили „Бастиљу” и уништили кров и кабинет физике. У таквом стању Гимназија је дочекала ослобођење Бање Луке, 22. 4. 1945. године.

Од рата до земљотреса


Двадесетак дана по ослобођењу, 11. маја 1945, Гимназија је поново отворила врата ученицима. Међутим, тек окончана четворогодишња катаклизма и радикалне политичке и идеолошке промјене искале су много труда и средстава да би се настава иоле нормализовала. Поврх свега, требало је санирати озбиљно оштећену стару зграду Реалке, па је импровизована настава одржавана у згради бивше Грађанске школе. Новембра исте године, та, до тада Мјешовита гимназија, подијељена је на Мушку и Женску, чиме су, одмах по ослобођењу, најављене промјене и реформе које је обиљежиле цијели поратни период. Упоредо с тим, за несвршене гимназијалце које је рат истјерао из учионица, отворена је тзв. „Партизанска гимназија” у виду убрзаних курсева како би ти ђаци „ухватили прикључак” са вршњацима. У складу са политичким и идеолошким промјенама, из наставе су истиснуте вјеронаука и њемачки језик, а као нови предмети уведени су руски језик, и то у свих осам година, предвојничка обука, а неколико година касније и морално васпитање.

У јесен 1947. године завршена је обнова „Бастиље”, у чије учионице се усељавају ученици Мушке и Женске гимназије, Школе за опште образовање радника (тзв. „Вечерња школа”), Течаја за официре ЈНА, а од јесени 1949. и Ниже мјешовите гимназије, која је наредне школске године пресељена у зграду Пореске управе.

Данашња зграда


Садашња зграда Гимназије у Змај Јовиној улици изграђена је као поклон града Сарајева Бањој Луци. Објекат од црвене цигле и армираног бетона – са тридесетак учионица и кабинета, читаоницом, библиотеком, фискултурном двораном и осталим неопходним просторијама – свечано је усељен 15. јануара 1972. године. Иако је предвиђено да се згради дозида још један спрат, до данас то није остварено.

Нова зграда на новој локацији

Почетком 50-их година прилике се, ипак, сређују. Укупан број ученика у Мушкој и Женској гимназији пада на око 1300. Године 1954. биле су створене двије пуне мјешовите гимназије, али оне су сљедеће године биле трансформисане у Реалну гимназију и осмогодишњу школу. Тиме је и бањалучка гимназија по устројству, коначно, постала савремена четворогодишња средња школа, у коју се уписују ученици након завршене осмогодишње основне школе. Десетак година након рата, уводе се и ученичке радионице (електричарска, браварска, кројачка, столарска), дебатни и есперанто клуб и марксистички кружок. Мала матура опстала је све до 1952, а Велика је 1959. године трансформисана у завршни испит са матурским радом ком се 1962. додаје и испит из српскохрватског језика.

Послије земљотреса


Шездесете године су у цијелој земљи најављивале доба релативног благостања, среће и општег прогреса. Међутим, у Бањој Луци није било тако, а за то се овај пут побринула природа. Наиме, снажан земљотрес погодио је 1969. године наш град и непоправљиво оштетио хиљаде привредних објеката, јавних и стамбених зграда, кућа, путева, мостова. Једна од тих зграда била је понос Бање Луке, популарна Реалка. Одлуком градских власти, ђаци и професори евакуисани су у Цриквеницу, Нови Винодолски и Селце (Хрватска), гдје је завршена започета школска година, након чега се караван невољника вратио у завичај. Сљедећа школска година започела је у двориштима и баракама Основне школе „Браћа Павлић” (данас „Иво Андрић”) и Техничке школе, те дијелом у просторијама Радничког универзитета, а од децембра 1970. наставила се у новој, још недовршеној, Основној школи „Бранко Ћопић” у Борику.

Цијела тадашња Југославија и добар дио свијета прискочили су у међувремену у помоћ. На мјесту некадашње Медицинске школе, у Улици Змај Јовиној, никао је нови модерни објекат од црвене цигле, свечано усељен 15. 1. 1972. године.

Да школа и у новој згради сачува ореол старе славе, умногоме су се побринули ентузијасти међу професорима и ученицима. Наиме, тих Генерација 2015/2019. 29 година у Гимназији су успјешно дјеловала многа друштва и секције, од којих ваља поменути лист Орфеј (покренут још 1965), Хор (1971) Литерарно-дебатни клуб, Естрадни клуб ЕКГ (1972), Атеље (1978) и Музичко-вокални састав Класови Крајине (1978), који су изводили честе и квалитетне програме што је неријетко пратила и вангимназијска публика. Пошто земљотрес није дозволио обиљежавање 75. рођендана, 1975. године је свечано обиљежена 80. годишњица Гимназије, а тим поводом је и издата обимна монографија „Бањалучка реалка”, из пера чувеног професора и ранијег директора, Мате Џаје.

А онда су дошле осамдесете и још једна дубока криза. За разлику од ранијих недаћа, ова није односила људске животе, али су њене посљедице за Гимназију скоро подједнако трагичне. Ријеч је о чувеној „освети понављача”, тј. о реформи југословенског средњег школства којом је уведено тзв. „усмјерено образовање”. Експеримент је налагао заједнички план и програм за прве и друге разреде у свим средњим школама, а након тога усмјеравање на одређено занимање. Овом механичком уравниловком нарочито су погођене гимназије, као елитне средње школе. Уз све то ишло је и одговарајуће „накарадно” име: „Школа за образовање кадрова у области културе и умјетности”. Реформа је имала изразито негативне посљедице: многи професори су постали тзв. технолошки вишак, а нагло је опало и интересовање за за упис у такву школу, па ју је снашла права апатија, која је потрајала наредних неколико година. Стање је почело да се поправља 1985. године кад је школи враћен назив Гимназија, а некако истовремено почео је расти и број ученика, јер се испоставило да, иако са програмом за усмјерено образовање, Гимназија и даље даје најбољу основу за даље школовање. Коначно, крајем 1990. године укинут је Закон о средњем усмјереном образовању, а одлуком Скупштине општине Бања Лука од 8. маја 1991. школа је (поново) званично основана.

У Републици Српској


Почетком 90-их година XX вијека дошло је до грађанског рата и распада социјалистичке Југославије. Многи професори и ученици несрпске националности напустили су Гимназију и Бању Луку а, са друге стране, у њима су се обреле њихове српске колеге избјегле из Хрватске и других дијелова Босне и Херцеговине. Осим тога, рат и ратна психоза су донијели и многе друге невоље: помјерања полугодишта ка љетним мјесецима усљед недостатка струје и гријања, несташицу уџбеника и наставних средстава, честе трауматичне ситуације, општу немаштину и борбу за голу егзистенцију.

Дана 4. октобра 2009. године основан је Гаудеамус – Друштво за његовање традиције бањалучке Гимназије

У међувремену, 1993. године донесен је нови наставни план и програм за гимназије у Републици Српској по коме су предвиђена три смјера: општи, друштвено-језички и природно-математички.

Уз доста муке настава у Гимназији текла је редовним током, а послије Дејтонског мира је потпуно нормализована. Октобра 1995. навршио се вијек постојања наше школе. Међутим, због тек окончаног рата, прослава овог великог јубилеја организована је сљедеће, 1996. године. Тим поводом у Гимназији и граду одржане су многе манифестације, а публикована је и монографија „100 година бањалучке Гимназије”.

Дејтонским мировним споразумом 1995. године окончан је рат у БиХ, али многи проблеми су и даље остали. Ипак, услиједио је видан материјални и свеколики опоравак Гимназије: наредних 15-ак година школа је модернизована, опремљена савременим наставним средствима, те рачунарском и другом опремом.

Дана 4. октобра 2009. године, на Дан школе, основано је и „Друштво за његовање традиције Гимназије Бања Лука – Гаудеамус”. Тачно годину дана касније, Гимназија Бања Лука обиљежила је 115. рођендан. Тим поводом издата је јубиларна поштанска маркица, а сачињена је и омања илустрована монографија под насловом „Гимназија Бања Лука на Тргу историје од 1895. до 2010. године”, упоредо на српском и енглеском језику. Гимназија је у то вријеме регистрована као издавач, а споменута књига била је прво самостално издање наше школе. Поводом 115 година постојања, сачињен је и четрдесетпетоминутни докуметарни филм „Мала прича о великој школи”, који је премијерно приказан 18. маја 2011. године. Јануара 2010. године покренут је и Школски радио „Орфеј’” а Гимназија је поново домаћин занимљивих културних и спортских дешавања, изложби, пројекција филмова, трибина, промоција књига, концерата и разних спортских манифестација. Истовремено, остварена је и сарадња са школама из Србије, Израела, Италије.

Школске 2009/2010. године – поред постојећих смјерова: општег, друштвено-језичког и природно-математичког, у гимназијама је уведен и рачунарско-информатички смјер. Изучавајући неки од поменута четири смјера, нашу школу данас, 2019. године, похађа скоро 1300 ученика у 46 одјељења, а у њој је запослено око 120 професора, библиотекара, службеника и других радника.

Бања Лука МУН


Априла 2019. године наша школа била је седму годину за редом домаћин БаЛМУН конференције. Под руководством професорице Жане Стевић, и овај пут гости из двадесетак школа из региона, заједно са домаћинима, веома успјешно су симулирали рад УН-а на неколико локација у граду и, свакако, у нашој школи.

БаЛМУН конференција 2018. године

Зоран Пејашиновић, проф. историје