

Вишевјековна турска власт начинила је од Бање Луке учмалу босанску касабу, настањену крајем XIX вијека са свега десетак хиљада душа: ситних трговаца, традиционалних занатлија, чиновника, војника, разних свештеника и покојег учитеља, те њихових породица. Тек је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 1878. године и у наше крајеве, коначно, осјетније донијела достигнућа и дух Европе у скоро свим сферама живота, па и у школству. Мада није обезбиједила потпуну национално-вјерску равноправност, хабзбуршка власт значила је већу правну сигурност, економски просперитет и нeмали културни напредак. У таквој атмосфери Бања Лука почиње постепено мијењати учмалу оријенталну физиономију и добијати обрисе модерне вароши.
Иако спора, европеизација се примјећивала на сваком кораку, почев од ношње, исхране, начина становања, преко појаве нових заната и зачетака модерне индустрије и саобраћаја, до оснивања савремених културних и просвјетних друштава и институција. Једна од таквих институција је и Велика реалка, установљена 4. октобра 1895. године, са задатком да припрема ученике „за шумарске, за пољодјелске, за кемичке и друге високе школе”.
Настава је првих година одржавана у згради бивше Руждије (турска вјерска средња школа), а 1. марта 1898. год. Реалка је усељена у ново двоспратно здање које је у својој „дивотној изради” и „савршености […] архитектичне вјештине” задовољавало „све жеље строгог педагошког захтијевања”. И много више од тога: зграда Гимназије постала је понос и једно од главних знамења Бање Луке.
Изградња Велике реалке на узвишењу изнад градскe тржницe, гдје су до тада биле војне бараке, почела је одмах након оснивања школе, у јесен 1895. године. Радећи по аустријским пројектима, а са италијанским зидарима и домаћим надничарима, предузимач Хиполит Покорни је за три године сачинио величанствено двоспратно здање, које је, својим положајем и љепотом, седам деценија плијенило пажњу пролазника, улијевало страхопоштовање неуким и било понос својих ранијих и тренутних станара, али и цијелог града. Зграда је била за оно вријеме веома модерно опремљена: имала је богате збирке модела, експоната, апарата, справа и других учила, солидне библиотеке (наставничку и ученичку) и све друге техничке услове за квалитетну наставу. Правоугаона, свијетла двоспратница, која је „спајала стил ренесансе и времена у коме је саграђена”, имала је по четири велике учионице на свакој етажи, комотне и освјетљене ходнике и низ других мањих просторија а и – што је за оно вријеме код нас било права ријеткост – централно гријање. Здање је дограђивано у два наврата: 1903. и 1931. године. Планирана је и изградња гимнастичке сале, али се то није десило.
Катастрофални земљотрес 26. и 27. октобра 1969. године смртно је ранио гимназијску зграду и уништио инвентар, архиву, библиотеку и већи број кабинета. Стручњаци су тада процијенили да се Реалка мора срушити, а „егзекуција” минирањем је, уз тугу па и сузе многих Бањалучана, извршена 31. јануара 1970. године.
У почетку, школа је била резервисана за мушку омладину, а ученице су стекле право да је похађају тек 1912. године, као ванредни, односно од 1919. године као редовни полазници. Број ђака у овом периоду је правилно растао, па се од првобитних 66 попео на 430 (1917/18). Првих 12 ученика матурирало је 1903. год.
Осморазредна настава се одвијала у оквиру 15 предмета, а према плану и програму који су доносиле хабзбуршке власти. У почетку се највише изучавала математика, потом цртање и геометрија, да би – постепеним прерастањем Велике реалке у Реалну гимназију – од 1912. године акценат са поменутих предмета био помјеран на језике (српскохрватски, њемачки, француски) и историју, a уводи се и 16. предмет: латински језик. Оцјене су биле од један (најбоља) до четири (недовољна).
Бити ђак ове школе подразумијевало је поштовање строгих правила: ученици су носили посебне капе са бројем разреда (одликаши су имали и додатне ознаке), кретање ученика је било ограничено до седам или осам сати увече.
Осим што је била педагошка, Гимназија је врло рано постала и културна, научна, па и национална институција. До Првог свјетског рата у њој су основани пјевачки збор, тамбурашки и гудачки оркестар, те многа ђачка друштва, па и илегалне омладинске организације.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Гимназија се нашла у другачијим условима. Ратна разарања, страдања, немаштина, унификација наставних планова и програма, недостатак професора и сијасет других околности, изазвали су, за школу, низ проблема и искушења. Промјене су биле крупне и учестале.
Ослобођење је у клупама затекло шест разреда Реалне гимназије и два разреда (седми и осми) Реалке. Одмах је обновљена употреба ћирилице, а прве поратне школске године и ученицама је дозвољено да буду редовни ђаци. Од 1920, послије трећег разреда, спровођена је бифуркација (рачвање) на два смјера: гимназијско-хуманистички (учио се и грчки језик) и реално-гимназијски. Три године касније, уведена је и тзв. мала матура, која се као селективни испит полагала послије четвртог разреда. Од 1925. године примјењује се и нов начин оцјењивања: одличан (5), врло добар (4), добар (3), довољан (2) и недовољан (1), с тим да је Закон из 1929. посљедње двије оцјене преименовао у слаб (2) и рђав (1) и третирао их као непролазне. Од 1927. године уведене су и ђачке књижице које су служиле као легитимације и ван школе.
Иако је поменути Закон из 1929. године напокон регулисао рад у југословенским средњим школама и верификовао многе промјене, и наредних година, све до Другог свјетског рата, дешавале су се сталне измјене. Тако је 1935. године уведен пријемни испит и то из српског или хрватског језика и математике. Исте године основана је и Нижа женска гимназија, која је 1939. године прерасла у Пуну женску гимназију. Сходно дешавањима у Европи и промјенама у југословенској спољној политици, од 1937. године гимназијалци добијају могућност да, умјесто њемачког, уче енглески, а од 1939. године и италијански језик.
У међувремену, дошло је и до великог пораста броја ученика. Тако је школске 1933/34. године било 836 ученика.
Други свјетски рат донио је још већа страдавања од претходног. Босна и Херцеговина је ушла у састав НДХ, чија је власт наложила свим професорима, па и оним у бањалучкој Гимназији, да положе заклетву поглавнику Анти Павелићу. Таква политика натјерала је неке гимназијске професоре на бијег у Србију, а многи бивши и тадашњи ученици, па и неки професори, учионице и креду замијенили су шумом и пушкама.
Почетком прве ратне школске године у зграду Гимназије су се уселиле још и Учитељска школа и Трговачка академија. Тако су се у истом здању обрели ратом проријеђени професори и ђаци четири бањалучке школе. Али, не задуго, јер су, већ крајем 1942. године, Нијемци зграду Реалке претворили у касарну и складиште, а протјерани гимназијалци наставу су похађали у мектебу (муслиманска основна школа) и Ватрогасном дому, а гимназијалке у просторијама медресе (муслиманска средња школа). Због недостатка учионица, ученици су наставу похађали само три дана седмично. У јесен 1944, због даљег осипања броја ученика и професора, Мушка и Женска гимназија су поново обједињене у јединствену Гимназију. Осим тога, септембра 1944. године савезнички авиони су, гађајући усташко упориште у Кастелу, погодили „Бастиљу” и уништили кров и кабинет физике. У таквом стању Гимназија је дочекала ослобођење Бање Луке, 22. 4. 1945. године.
Двадесетак дана по ослобођењу, 11. маја 1945, Гимназија је поново отворила врата ученицима. Међутим, тек окончана четворогодишња катаклизма и радикалне политичке и идеолошке промјене искале су много труда и средстава да би се настава иоле нормализовала. Поврх свега, требало је санирати озбиљно оштећену стару зграду Реалке, па је импровизована настава одржавана у згради бивше Грађанске школе. Новембра исте године, та, до тада Мјешовита гимназија, подијељена је на Мушку и Женску, чиме су, одмах по ослобођењу, најављене промјене и реформе које је обиљежиле цијели поратни период. Упоредо с тим, за несвршене гимназијалце које је рат истјерао из учионица, отворена је тзв. „Партизанска гимназија” у виду убрзаних курсева како би ти ђаци „ухватили прикључак” са вршњацима. У складу са политичким и идеолошким промјенама, из наставе су истиснуте вјеронаука и њемачки језик, а као нови предмети уведени су руски језик, и то у свих осам година, предвојничка обука, а неколико година касније и морално васпитање.
У јесен 1947. године завршена је обнова „Бастиље”, у чије учионице се усељавају ученици Мушке и Женске гимназије, Школе за опште образовање радника (тзв. „Вечерња школа”), Течаја за официре ЈНА, а од јесени 1949. и Ниже мјешовите гимназије, која је наредне школске године пресељена у зграду Пореске управе.
Садашња зграда Гимназије у Змај Јовиној улици изграђена је као поклон града Сарајева Бањој Луци. Објекат од црвене цигле и армираног бетона – са тридесетак учионица и кабинета, читаоницом, библиотеком, фискултурном двораном и осталим неопходним просторијама – свечано је усељен 15. јануара 1972. године. Иако је предвиђено да се згради дозида још један спрат, до данас то није остварено.
Почетком 50-их година прилике се, ипак, сређују. Укупан број ученика у Мушкој и Женској гимназији пада на око 1300. Године 1954. биле су створене двије пуне мјешовите гимназије, али оне су сљедеће године биле трансформисане у Реалну гимназију и осмогодишњу школу. Тиме је и бањалучка гимназија по устројству, коначно, постала савремена четворогодишња средња школа, у коју се уписују ученици након завршене осмогодишње основне школе. Десетак година након рата, уводе се и ученичке радионице (електричарска, браварска, кројачка, столарска), дебатни и есперанто клуб и марксистички кружок. Мала матура опстала је све до 1952, а Велика је 1959. године трансформисана у завршни испит са матурским радом ком се 1962. додаје и испит из српскохрватског језика.
Шездесете године су у цијелој земљи најављивале доба релативног благостања, среће и општег прогреса. Међутим, у Бањој Луци није било тако, а за то се овај пут побринула природа. Наиме, снажан земљотрес погодио је 1969. године наш град и непоправљиво оштетио хиљаде привредних објеката, јавних и стамбених зграда, кућа, путева, мостова. Једна од тих зграда била је понос Бање Луке, популарна Реалка. Одлуком градских власти, ђаци и професори евакуисани су у Цриквеницу, Нови Винодолски и Селце (Хрватска), гдје је завршена започета школска година, након чега се караван невољника вратио у завичај. Сљедећа школска година започела је у двориштима и баракама Основне школе „Браћа Павлић” (данас „Иво Андрић”) и Техничке школе, те дијелом у просторијама Радничког универзитета, а од децембра 1970. наставила се у новој, још недовршеној, Основној школи „Бранко Ћопић” у Борику.
Цијела тадашња Југославија и добар дио свијета прискочили су у међувремену у помоћ. На мјесту некадашње Медицинске школе, у Улици Змај Јовиној, никао је нови модерни објекат од црвене цигле, свечано усељен 15. 1. 1972. године.
Да школа и у новој згради сачува ореол старе славе, умногоме су се побринули ентузијасти међу професорима и ученицима. Наиме, тих Генерација 2015/2019. 29 година у Гимназији су успјешно дјеловала многа друштва и секције, од којих ваља поменути лист Орфеј (покренут још 1965), Хор (1971) Литерарно-дебатни клуб, Естрадни клуб ЕКГ (1972), Атеље (1978) и Музичко-вокални састав Класови Крајине (1978), који су изводили честе и квалитетне програме што је неријетко пратила и вангимназијска публика. Пошто земљотрес није дозволио обиљежавање 75. рођендана, 1975. године је свечано обиљежена 80. годишњица Гимназије, а тим поводом је и издата обимна монографија „Бањалучка реалка”, из пера чувеног професора и ранијег директора, Мате Џаје.
А онда су дошле осамдесете и још једна дубока криза. За разлику од ранијих недаћа, ова није односила људске животе, али су њене посљедице за Гимназију скоро подједнако трагичне. Ријеч је о чувеној „освети понављача”, тј. о реформи југословенског средњег школства којом је уведено тзв. „усмјерено образовање”. Експеримент је налагао заједнички план и програм за прве и друге разреде у свим средњим школама, а након тога усмјеравање на одређено занимање. Овом механичком уравниловком нарочито су погођене гимназије, као елитне средње школе. Уз све то ишло је и одговарајуће „накарадно” име: „Школа за образовање кадрова у области културе и умјетности”. Реформа је имала изразито негативне посљедице: многи професори су постали тзв. технолошки вишак, а нагло је опало и интересовање за за упис у такву школу, па ју је снашла права апатија, која је потрајала наредних неколико година. Стање је почело да се поправља 1985. године кад је школи враћен назив Гимназија, а некако истовремено почео је расти и број ученика, јер се испоставило да, иако са програмом за усмјерено образовање, Гимназија и даље даје најбољу основу за даље школовање. Коначно, крајем 1990. године укинут је Закон о средњем усмјереном образовању, а одлуком Скупштине општине Бања Лука од 8. маја 1991. школа је (поново) званично основана.
Почетком 90-их година XX вијека дошло је до грађанског рата и распада социјалистичке Југославије. Многи професори и ученици несрпске националности напустили су Гимназију и Бању Луку а, са друге стране, у њима су се обреле њихове српске колеге избјегле из Хрватске и других дијелова Босне и Херцеговине. Осим тога, рат и ратна психоза су донијели и многе друге невоље: помјерања полугодишта ка љетним мјесецима усљед недостатка струје и гријања, несташицу уџбеника и наставних средстава, честе трауматичне ситуације, општу немаштину и борбу за голу егзистенцију.
У међувремену, 1993. године донесен је нови наставни план и програм за гимназије у Републици Српској по коме су предвиђена три смјера: општи, друштвено-језички и природно-математички.
Уз доста муке настава у Гимназији текла је редовним током, а послије Дејтонског мира је потпуно нормализована. Октобра 1995. навршио се вијек постојања наше школе. Међутим, због тек окончаног рата, прослава овог великог јубилеја организована је сљедеће, 1996. године. Тим поводом у Гимназији и граду одржане су многе манифестације, а публикована је и монографија „100 година бањалучке Гимназије”.
Дејтонским мировним споразумом 1995. године окончан је рат у БиХ, али многи проблеми су и даље остали. Ипак, услиједио је видан материјални и свеколики опоравак Гимназије: наредних 15-ак година школа је модернизована, опремљена савременим наставним средствима, те рачунарском и другом опремом.
Дана 4. октобра 2009. године, на Дан школе, основано је и „Друштво за његовање традиције Гимназије Бања Лука – Гаудеамус”. Тачно годину дана касније, Гимназија Бања Лука обиљежила је 115. рођендан. Тим поводом издата је јубиларна поштанска маркица, а сачињена је и омања илустрована монографија под насловом „Гимназија Бања Лука на Тргу историје од 1895. до 2010. године”, упоредо на српском и енглеском језику. Гимназија је у то вријеме регистрована као издавач, а споменута књига била је прво самостално издање наше школе. Поводом 115 година постојања, сачињен је и четрдесетпетоминутни докуметарни филм „Мала прича о великој школи”, који је премијерно приказан 18. маја 2011. године. Јануара 2010. године покренут је и Школски радио „Орфеј’” а Гимназија је поново домаћин занимљивих културних и спортских дешавања, изложби, пројекција филмова, трибина, промоција књига, концерата и разних спортских манифестација. Истовремено, остварена је и сарадња са школама из Србије, Израела, Италије.
Школске 2009/2010. године – поред постојећих смјерова: општег, друштвено-језичког и природно-математичког, у гимназијама је уведен и рачунарско-информатички смјер. Изучавајући неки од поменута четири смјера, нашу школу данас, 2019. године, похађа скоро 1300 ученика у 46 одјељења, а у њој је запослено око 120 професора, библиотекара, службеника и других радника.
Априла 2019. године наша школа била је седму годину за редом домаћин БаЛМУН конференције. Под руководством професорице Жане Стевић, и овај пут гости из двадесетак школа из региона, заједно са домаћинима, веома успјешно су симулирали рад УН-а на неколико локација у граду и, свакако, у нашој школи.
Зоран Пејашиновић, проф. историје