Pogled iz daljine

POGLED IZ DALJINEPanta reiKako vreme leti… Koliko sam to puta čula do sada ičesto nisam razumela. Međutim… Sećam se svog dolaska, te 2007. godine, u velikuzgradu od sitne cigle napravljenu. Kao da je juče bilo. Zračila je čudnom ozbiljnošću, pomalo plašila.Ni sad ne znam da li je takav osećaj izazivao njen fizički izgled ili renomeozbiljnosti i respekt koji je generacijama stvaran u ovoj instituciji i za kojisam već bila čula. Dođoh na upis u banjalučku Gimnaziju. Uh, kako sam bilaponosna. U jednu ruku ponosna i sigurna u sebe, a u drugu u bojazni zbog svegašto jedna takva ustanova traži, daje i uzima, donosi i odnosi. Ipak se odlučih nataj korak i upisah se. Danas kada se osvrnem na sve to, ne kajem se, čak mi jemnogo drago.Sećam se prvih lutanja hodnicima prostrane zgrade iupoznavanja novih lica sa kojima delih četiri godine, u učionici prvog tri(desno stepenicama na drugi sprat, prva učionica sa desne strane). More đaka,svi nekuda naumili, pogotovo mi tadašnji prvačići. Neki se već znaju, nekiupoznaju, neki ne znaju nikoga, ali jedno, ako ne svima onda većini,zajedničko: svi vidno uzbuđeni. Skupili se novi drugari i drugarice u razredu,dođe profesorica Marina Jovanović, i čas poče. Eh, šta je sve stalo, došlo,zbilo se i prošlo u četiri godine. Koliko druženja, učenja, novih saznanja,razvijanja, suza, dobrih i loših ocena, iskrica u očima, varnica u razgovorimai čega sve ne su te četiri godine progutale. Koliko, u svakom od nas, različitihizazova, strahova, tuga i patnji, tada velikih i veoma bitnih, sada sve manjih,skoro već zaboravljenih. Čak šta više, nekom čudnom životnom čarolijom, sve seto pretače u bajkovitu lepotu togvremena koje se sve radije sećam i koje mi budi sve lepše emocije. Tada strogii, za neke grozni profesori, ako me danas pitate, su divni ljudi, sve dojedne, odnosno jednog! Naravno da je bilo trenutaka kada nam nije bilo sve povolji, što u odnosu među đacima, što u odnosu profesora prema nama đacima, aliipak, sve to što smo preživljavali učilo nas je u stvari postojanju i poštovanjurazličitosti i složenosti života koji je pred nama. Pored velikog i raznovrsnogznanja, mogli smo i druge različite vrednosti, pouke i principe da usvojimo. Akosmo hteli i znali. Valjda jesmo… I ja sam kao i mnogi, mnogo radila i učila uGimnaziji, što jedna takva škola traži i zaslužuje od svojih učenika. Bilo je inesnalaženja i sitnih muvanja, to ne poričem, ali se nalazio i put i do odličnih rezultata. Takosam Gimnaziju završila sa odličnim uspehom. U trećoj godini mi se ukazalaprilika da preko Youth Exchange and Study programa, kojim sam odabrana međupetnaest drugih učenika iz BiH, provedem godinu dana u Sjedinjenim AmeričkimDržavama kao učenica na razmeni. Program koji bih svima preporučila dapokušaju, jer je to posebno životno iskustvo koje nam same knjige ne mogupružiti. Program je veoma interesantan,izazovan i zahtevan. Treba otići u drugu, daleku državu, drugu jezičku, školskui kulturološku sredinu, brzo se snaći i organizovati, pratiti nastavu i uspešnozavršiti godinu. A po povratku novi izazov: nadoknaditi gradivo treće inastaviti pohađanje četvrte godine. Ogroman rad i odricanje ali i benefiti:naučni, organizacioni, jezički, kulturološki, karakterni…. I tako dođe kraj, i matura i maturske fotografije poizlozima banjalučkih radnji Gospodske ulice i matursko veče, i pesme i smeh isuze na rastanku i razna obećanja… Popesmo se na još jednu stepenicu života,sa još većim pitanjem i izazovom ispred nas: kuda dalje? A mora se dalje, živottera, gura, vuče i ne pita nas želimo li ili ne. Od mnogih mogućnosti, želja i izazova za odabirživotnog poziva i studiranja, mene je sudbina i vetar odneo na Američkifakultet u BiH i Međunarodno pravo. Dobro znanje engleskog jezika i studiranjena engleskom, savremeni nastavni plan i program, dvostruka diploma (BiH iamerička – kao da studiraš na Suny univerzitetu u New Yorku) i prisustvofakulteta u Banjoj Luci (studijski program otvoren godinu pre) su presudili.Bila sam vrlo zadovoljna i prvu godinu sam završila kao odličan student sastatusom člana dekanove liste. Međutim, kao po onoj narodnoj: suviše je bilolepo da bi dugo trajalo, nenadani problem. Fakultet je poremetio svoje odnosesa američkim partnerima i okolnosti studiranja su nagoveštavale promene koje subile ispod onog što sam želela i na što sam pristala. Silom prilika sam prešlana Univerzitet za poslovne studije, Fakultet pravnih nauka, gde sam sjajnoprihvaćena. Uz praćenje i polaganje ispita tekućeg semestra druge godine,morala sam položiti i značajan deo razlike ispita. I pored opterećenja koje samtada imala, nemirni duh i izazov nisu mirovali: paralelno sam pohađala ipoložila kurs nemačkog jezika – A2 nivo, istraživalamogućnost studiranja u Austriji, aplicirala i bila primljena na državnifakultet u Beču (Wien), opet pravo. Te zime usledio je novi izazov odlaskatamo, završavanje složene procedure upisa, pronalaženje smeštaja i, u suštini,novi početak studentskog života i života uopšte u novoj, stranoj sredini. Sadsam tu gde sam: prvo novi kurs nemačkog i B1 nivo, pa razlika ispita. Teško, pašta… A Beč je divan: spoj bogate istorije, kulture i arhitekture, divnihdvoraca i zgrada sa predivnim fasadama, muzeji i umetnost na svakom uglu… Uzput osluškujem vetrove sa Alpa i Balkana i razmišljam koji će prevladati…Osnovna škola, prva, i tada za nas, teška i duga, ostajesve dalje iza nas i već postaje sve manja tačka u magli života… Čeka li isrednju školu ista sudbina? Verovatno slična ali ipak smo tu završiliodrasliji, stasali u zrele i samosvesne ličnosti. Tačno, sa malo životnogiskustva i podosta mladalačkih zabluda, ali i mnogo volje, želje i ideja da seide napred u menjanje sveta. Sada kad se već podosta odmaklo na tom putu,postaje sve jasnije koliko se, idući tim putem, čovek oslanja na srednju školu.Na moju banjalučku gimnaziju. Fakultet jeste još veći izazov, ali ne daje tu bliskostmeđu generacijom koju može da stvori samo hemija i alhemija srednje škole i ranemladosti. Na svom tom putu školovanja, izrastanja i sazrevanja, već sada sam sigurna, srednja škola imaposebno značajno mesto. Ona nam, često i ne znajući za to, daje priliku da, pored kvalitetnih i temeljnihznanja, ozbiljnije otkrijemo, upoznamo i razvijemo sebe, sretnemo, prepoznamo i prihvatimoozbiljnosti života, nužnost i važnost donošenja velikih, značajnih i složenihživotnih odluka, odaberemo idole i svoje koncepte, shvatimo važnost prijatelja i prijateljstva, potrebu za različitostimai tolerancijom… Srednja škola, aposebno gimnazija, je dobro uređena pista sa koje se može poleteti i u buru života,kakav život obično jeste. I sada dok letimo i uprkos svim životnim teškoćamakoje svakodnevno susrećemo, sećanje na našu Gimnaziju nam mami setni osmeh nalice…Student prava i bivša gimnazijalka,Irina Goronja

Повезани чланци